GODINU DANA OD SMRTI ČUVENOG IZETA: Mustafa Nadarević SVE ZASMEJAVAO, retko se odmarao, a ovako je govorio o bolesti
Mnogi će iz cele regije će 22. novembra zapaliti sveću velikom Mustafi Nadareviću.
Posebno tužno će biti u njegovim glumačkim krugovima, među obožavaocima širom regije, ali i ispred murala sa likom preminuloga glumca u Nikšiću. Mural je, naime, oslikan u Nikšiću uz ugostiteljski objekt “San Remo”, kako se zvao i kafić u seriji “Lud, zbunjen, normalan”.
Upravo ulogom Izeta Fazlinovića Nadarević je oduševio mladost. Taj lik zainteresovao ih je za brojne druge uloge legende jugoslovenskog glumišta. U karijeri vrednoj najvećeg poštovanja broji 74 filmske i televizijske uloge, a pozorišnim ulogama se ne zna broj. Njegov zadnji film bio je “General” Antuna Vrdoljaka, a zadnja serija “Lud, zbunjen, normalan” Elmira Jukića.
Pozorišnu karijeru Nadarević je započeo u Zagrebačkom kazalištu mladih. Od 1969. do 2018. godine bio je član drame Hrvatskoga narodnog kazališta u Zagrebu. Gostovao je u HNK “Ivan pl. Zajc” u Rijeci, u HNK u Splitu te na Dubrovačkim letnjim igrama. Ostvario je značajne uloge u domaćem repertoaru poput Bogdana u “Hvarkinji”, Pometa u “Dundu Maroju”, Miletića u “Ostavci”, Leonea u “Gospodi Glembajevima”..., a u stranom repertoaru valja istaknuti Lorencačija u “Lorenzaccio”, Sirana u “Cyranou de Bergeracu”, Figara u “Figaro se ženi” i “Figaro se rastaje”, M.P. Marfija u “Letu iznad kukavičjega gnijezda”... Ostvario je celi niz uloga u televizijskim filmovima i serijama, a na filmu se posebice proslavio ulogom ujaka u filmu “Otac na službenom putu” Emira Kusturice te ulogama u filmovima “Miris dunja” Mirze Idrizovića, “Već viđeno” Gorana Markovića, “Glembajevi” Antuna Vrdoljaka, “Praznik u Sarajevu” Benjamina Filipovića, “Gluvi barut” Bato Čengića, “Savršeni krug” Ademira Kenovića.
Na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu predavao je dve godine, a na sarajevskoj jedan semestar. U karijeri je osvojio sve nagrade koje se mogu osvojiti, a o njima je rekao da tokom života glumca zadovoljavaju taštinu ili su stimulans za budući rad.
- Meni su upravo to predstavljale, motivaciju za dalje. Voleo bih dobiti puno tih nagrada za životno delo jer to bi značilo da ću živeti dugo - govorio je. Posebna radost bila mu je primiti priznanje nazvanu prema njegovu velikom prijatelju Fabijanu Šovagoviću kog je veoma cenio kao čoveka i kolegu. Prošle su duge 52 godine otkako je postao član Drame zagrebačkog HNK, ali zadnjih godina u teatru je uživao samo kad se zatekao u inostranstvu ili na gostovanjima. Rastao se od pozorišta jer, rekao je, više nije pronalazio scenarije i uloge po svojoj meri.
Radio je punom parom gotovo do samoga kraja. Baterije je punio optimizmom, nije brundao jer ima previše posla, znajući da ga mnogi nemaju. Samog sebe je uverio da je lakše živeti bez čangrizavosti i negativne energije. Nikada nije letovao niti se odmarao. Godinama je igrao na Dubrovačkim letnjim igrama ili Splitskom letu. Kad je osetio premor, počeo je odlaziti na odmor na Hvar, u uvalu Mudri dolac. Onde je pronalazio mir, potpuni spokoj. Kasnije mu je više odgovarala kontinentalna klima jer se odlično spava.
- Više nemam snage biti na letovanju i buditi se nekoliko puta noću od vrućine dok me komarci izjedaju. Postao sam možda malo komotan, no mojim godinama više odgovara planina nego obala - govorio je.
Nadarević je početkom 2020. saznao da boluje od karcinoma pluća i tad se uključio u kampanju “Udahni za život”. Pušačima je glumac tad poručio da ne budu primitivni kao on i da se ne plaše lekara.
- Meni je doktor još kao malom detetu bio "jao", od zubara nadalje, sve je bilo strašno. Dobro je da se ide na vreme na preglede jer onda je izlečivost vrlo blizu - govorio je glumac. Prihvatio je da je i bolest deo života, verovao je da se sve, kad prihvatiš s ljubavlju, može pobediti, pa i zloćudna bolest. Isticao je da je, na sreću, došao na vreme na pregled. Preminuo je u 78. godini. Vest o njegovoj smrti potresla je celu regiju.
Njegova ekipa sa kojom se saživeo u godinama snimanja serijala “Lud, zbunjen, normalan” ga je obožavala. Isticali su da nikad nisu primetila ni trunku “zvezdanog” u njegovom ponašanju. Pričali su da je voleo pojesti “jaje na oko”, da je pazio svu ekipu, i da mu ništa nije bilo teško. Išao bi često u Trebinje kod svoga prijatelja vinara i celoj ekipi donosio vino. Mujičinu maksuziju. Nikad nije imao posebne zahteve, osim želje da se osami pre snimanja i scenario prođe “na svoj način”.
Bio je glumac koji je mislio, insistirao na čistoći jezika, pa bio to i žargon, na tačnosti replika, onaj koji ništa nije prepuštao slučaju. O njemu su mlađi glumci govorili kao o kolegi koji im je nesebično otvarao vrata u pozorištu, na filmu i na serijama. Opisuju ga kao šarmantnog, duhovitog i nenametljivog pedagoga. Njegovim odlaskom, smatraju, dvostruko su izgubili. Izgubili su kolegu koji im je bio silno drag, kojeg su voleli i koji je voleo njih. Zato je to po njima dvostruki gubitak.
Omiljeni glumac iznenadio je javnost kad se raspričao o detaljima svog privatnog života. Govorio je kako je, pre nego što je upisao zagrebačku Akademiju dramskih umetnosti, u Rijeci radio kao - izbacivač na plesnjacima.
Mustafa Nadarević rođen je u Banja Luci 2. maja 1943. godine u porodici Mehmeda Nadarevića i majke domaćice Asje Memić. Porodica se zbog bombardovanja grada preselila u Zagreb. Tu je krenuo u prvi razred osnovne škole, zatim se preselio u Bosanski Novi, gdje je živeo sedam godina, a potom nastanio u Rijeci, gde je i završio gimnaziju. U mladosti je bio neozbiljan, ništa uključujući i posao, nije shvatao ozbiljno. Odnos prema životu i poslu promenila je najstarija kći Nađa, koju je dobio s prvom suprugom Jasnom. Shvatio je da porodicu treba prehraniti pa je mladalačka ludost prerasla u ozbiljan posao.
Kada je Nađa imala osam godina, Mustafa i Jasna su se razveli. Majka i kći su odselile u Ameriku, a Nadarević je ovde nastavio graditi karijeru. Novu ljubav našao je u Snježani, s kojom ima kćer Nanu i sina Ašu. Pravu ljubav pronašao je kad joj se najmanje nadao. Kad je bio najposvećeniji poslu, upoznao je scenografkinju i kostimografkinju Slavicu Radović. Živeli su na relaciji Zagreb - Ljubljana jer je Slavica bila rodom iz Slovenije. Iako je bila mlađa od njega 20 godina, njihov brak je opstao više od petnaest godina. Idilu je prekinula Slavičina bolest, a onda i smrt.
(Kurir.rs/A.M./24sata.hr)
Bonus video:
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore