ŠTULIĆ BIO UBEĐEN DA GA PRATI KGB! Čuveni menadžer Zurovac: Država je uvek bila iza Bijelog dugmeta, Čolu sam naučio da PRAVI PARE

Ime Dragana Kikija Zurovca zna svako ko je iole pratio jugoslovensku kulturnu i rokenrol scenu. Bio je direktor mnogih filmova Emira Kusturice - u nekim se čak i pojavio u sporednim ulogama - radio je kao menadžer Bijelog dugmeta, Zdravka Čolića, Azre i Džonija Štulića, Zabranjenog pušenja, sarađivao je s Van Gogom, bio je i producent čuvene "Top liste nadrealista"...

Kako ste zapravo počeli da radite kao menadžer velikih imena jugoslovenske muzike?

- Trbuhom za kruhom sam 1981. godine otišao u Ameriku, uživao sam u Njujorku, pravio gluposti, oženio se, imao sam sjajno društvo, tako mlad sam tražio sebe i svoj svet... E, ali onda sam se žestoko potukao s nekim i od druga iz naše ambasade sam dobio savet da napustim zemlju na nekoliko meseci. Tad sam se vratio u Sarajevo i drug mi je u jednom momentu predložio da krenem s Bijelim dugmetom na turneju, da radim s tehnikom. To mi je bilo zabavno. I sad, kako sam postao menadžer? Dešava se za nas tad najlepša stvar, kreće pokret Nju primitivs i nastaju - Plavi orkestar, Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtović. Elvis J. Kurtović me pita da li bih im menadžerisao, da li bih im radio neki koncert... I napravim im ja koncert u Banjaluci. A tad je Goran Bregović imao neki dobar kombi, uzmem ja taj njegov kombi bez pitanja, odemo na koncert, zaradimo pare, ali u povratku razbijem taj kombi i sve upravo zarađene pare potrošimo na popravku. Kasnije sam radio dugo sa Zabranjenim pušenjem, to sam najviše voleo... Radio sam s toliko velikih imena, ali Zabranjeno pušenje drži rekorde posećenosti u Novom Sadu i Domu pionira u Beogradu.

Muzički gledano, ko je najbolji "proizvod" Jugoslavije?

- Bijelo dugme, ubedljivo. A Bijelo dugme je jedan čovek - Goran Bregović. Bijelo dugme je od početka firma s jednim zaposlenim - Bregovićem. Samo je on bitan, sto puta je to pokazao i dokazao. On je veliki radnik, zato i jeste milijarder, stalno mu kaplju pare od tantijema... Pretvorio je muziku u biznis, biznis u muziku. I svoju i tuđu muziku. On sve to radi savršeno, on je genije.

Širok je krug pevača s kojima je Bregović sarađivao, koketirao je s mnogim pravcima u muzici...

- On je uvek sa svima radio. Danas da ga pitate ko je izmislio kič u muzici, reći će da je to on stvorio. Sve je to kod njega biznis. Ne beži on od kiča, važno mu je samo da se proda što više toga, da on bude što bitniji.

Šta je najvažnija lekcija koju ste vi naučili od Bregovića? Sami ste jednom priznali da ste najveće stvari naučili od njega.

- Najbolja i najpametnija njegova rečenica koju sam zapamtio je: "Čoveku govori samo ono što želi da čuje, govori mu sve najbolje, ne košta te ništa." To mi je rekao odmah na početku našeg poznanstva.

A šta kažete na priče da je Bijelo dugme bilo apsolutno državni projekat?

- Proveo sam ceo život s Dugmetom i Bregom. Država jeste stajala iza Dugmeta. Država jeste učestvovala u stvaranju toga. Bosna je bila idealna da tu nastaje nešto čime se otvaraju kultura i muzika, to je svima odgovaralo... A Bregović je znao da pliva u svemu tome.

Negde sam čitao da je episkop slavonski Jovan, koji je pre monaštva bio rok kritičar magazina Ritam, rekao da je Dugme širilo jugoslovenski nacionalizam sarajevskog tipa, što je vlastima potpuno odgovaralo, a jedine zabranjene stvari u rokenrolu bile su pominjanje Boga i pominjanje Tita u negativnom kontekstu...

- Tita niko nije smeo da pominje u negativnom kontekstu. A i zašto bi ga pominjao? Zašto bi neko sebi samom pravio problem? Isto je bilo i devedesetih kod Slobodana Miloševića - lepo je bilo svirati u to vreme, on ništa nije tražio, samo nemoj da ga pominješ, samo nemoj da pričaš protiv njega.

Po čemu ćete pamtiti poslednju turneju Azre i Džonija Štulića?

- Interesantno je bilo raditi sa Štulićem. Poslednji koncert je bio u Šibeniku. On je tada, inače, bio ubeđen da ga prati KGB, da ga juri sovjetska tajna služba... Na pola koncerta je tražio da ga vozim na aerodrom u Zagrebu, otišao je za Utreht i evo ga tamo i dan-danas.

Kakav je za saradnju bio Zdravko Čolić, kojeg ste svojevremeno vratili na scenu nakon pauze?

- Odličan. Nije se ništa pitao, a kad se ništa ne pita, onda je najbolji. Jer on je odličan pevač i najpošteniji čovek, ali tada ništa nije znao o organizaciji i svim tim stvarima. Ali znao je da sasluša. Mene je, inače, Bregović tada zamolio da pomognem Čoliću da se opet vrati na scenu. Prve velike pare je zaradio sa mnom. Kad smo počeli da radimo, imao je dugove, onda smo odradili odličnu i ozbiljnu turneju, vratio je sve dugove, postao je još više slavan, naučio je kako se zarađuju pare...

Zašto je Halid Bešlić jedini narodnjak s kojim ste radili?

- Ta saradnja je bila slučajna. To je bilo u vreme njegovog albuma "Neću, neću dijamante", neko me je zamolio za razglas za njegov koncert, dao sam mu razglas Dugmeta, ništa nije ni platio...

S kim ste najviše novca zaradili od koncerata?

- Sa svima sam lepo zarađivao. Najviše sam voleo da radim sa Zabranjenim pušenjem, a najduže smo i sarađivali. Lepo sam zaradio i s Čolićem. Bilo je zarade i s Hari Mata Harijem, Rambo Amadeus je jedino sa mnom nešto i zaradio...

Koliko je u Jugoslaviji osamdesetih i devedesetih bio veliki uticaj politike na muziku? Ili su se muzičari sami dodvoravali političarima?

- Politika je napravila muziku. Uvek su se muzičari sami dodvoravali političarima. Pa prvi se Goran Bregović dodvoravao političarima, bio je uz sve garniture, učestvovao je u radnim akcijama... Tvrdim vam - muzičari su najjače i najmodernije kurve, tako je bilo nekad, tako je i danas.

Kojeg je muzičara najviše koštala politika, je li ona nekog uništila?

- Nikog posebno. Čak i u onom jednopartijskom sistemu je bilo dozvoljeno da odeš malo na "drugu stranu ulice", da budeš drugačiji. Time je vlast pokazivala fleksibilnost.

Sećate se koliko je, pre desetak godina, bilo prašine i buke povodom beogradskih koncerata Dina Merlina, Tereze Kesovije i Doris Dragović zbog njihovih izjava koje su ratnih devedesetih davali o Srbiji i Srbima...

- Dino Merlin je jako talentovan, ne možeš njemu zabraniti da nastupa... Muzika uvek probije sve zidove. Ali nisu samo Tereza ili Doris govorile protiv Srba, bilo je i ovde nekih koji su govorili loše o drugima - setite se samo Bore Čorbe šta je govorio o Slovencima, a danas tamo živi, dobio je državljanstvo, oženio se Slovenkom... Bilo je svega devedesetih, jer kad topovi pevaju, pametni zaćute i tad isplivaju budale.

Oliver Dragojević je, čini se, jedini do kraja života ostao dosledan svom obećanju iz devedesetih - nikad više nastup u Srbiji.

- Tu je pogrešio. To mu nije bilo pametno. Neko te voli i hoće da plati da te sluša, a ti nećeš da dođeš? Pa to je čak i odraz primitivizma, a ne gest velikog umetnika. A on je kvalitetan, imao je divne pesme, ogromnu publiku u Srbiju, da je došao - sigurno bi hala bila puna. On nije ispoštovao tu svoju publiku.

Da pređemo malo i na kulturu. Bili ste direktor više filmova Emira Kusturice. Kako gledate na današnje stanje kad je reč o snimanju filmova i, posebno, serija? Toliko se snima da neki kažu da ta hiperprodukcija utiče na kvalitet.

- Ovo je odlično vreme za snimanje. Za mene je fenomen to koliko se snima, ovo ne pamti ni ona stara Jugoslavija posle 1945. godine, kad se snimalo najviše filmova na svetu. Nikad se nije ovoliko snimalo. Svaka televizija danas ima neku seriju, danas u Srbiji nemate nezaposlenog glumca, ma nema ni naturščika bez posla... Nikad glumci toliko para nisu zarađivali. Inače, u svemu ovome je jako važna i pomoć države, koja je u stanju da pomogne u finansiranju snimanja serija, jer bez te pomoći nijedna televizija i produkcija ne bi bile u stanju toliko da snimaju.

Srbija je postala zanimljiva i stranim produkcijama, sve češće dolaze ovde da snimaju...

- Da, i to je veoma dobro. Imamo nekoliko dobrih studija u zemlji, a uz to nismo ni skupi, mi smo u tom smislu veoma jeftini. Imamo i veoma kvalitetan kadar, tu je dosta novih ljudi u organizaciji, scenografiji, kostimografiji, zatim dobrih producenata koji mogu do kraja da ispune zahteve stranaca... Za strane produkcije je ovde raj.

Nego, da li biste smeli da ocenite koji je Kusturičin najbolji film?

- Za mene je "Sećaš li se, Doli Bel" antologijski film, ali i "Andergraund" je dobar. Nekim ljudima iz sveta je pak "Crna mačka, beli mačor" ubedljivo najbolji njegov film. A najveća čast za taj film je to što i dan-danas u Francuskoj i Argentini postoje bioskopi koji non-stop prikazuju samo taj film. Po ceo dan i bez obzira na to da li ima publike ili ne. I tako doživotno. To je kao neki spomenik.

A koji mu je najslabiji film?

- Najmanje dobar Kusturičin film meni je "Na mlečnom putu", koji je radio sa Monikom Beluči. Bilo mi je teško i mučno da gledam taj film. Nije trebalo on da glumi u tom filmu, ne znam šta mu je to trebalo... Inače, generalno su mi, nevezano za Kusturicu, najbolji filmovi svih vremena u državi "Maratonci trče počasni krug" i "Ko to tamo peva" Slobodana Šijana. To su za mene antologijski filmovi.

Na kraju, da li možete danas da zamislite neku "Top listu nadrealista"?

- Mogu, kako da ne... Ovo je idealno vreme za "Top listu nadrealista".

(Boban Karović)

Bonus video: