MI GLUMCI SMO TANANA, OSETLJIVA I NESIGURNA BIĆA Aleksandra Janković o nadimku SPLIĆA, ulogama i novoj seriji AZBUKA NAŠEG ŽIVOTA

S biografijom koja je dobrim delom nalik filmskom scenariju, glumica Aleksandra Janković kao da je bila predodređena da postane glumica. Kontrasti na koje ju je život bacao - idilično odrastanje u Splitu kraj mora, proživljavanje rata, a onda i razni poslovi u inostranstvu kojima se bavila čekajući da upiše akademiju, ispisivali su stranice njene bogate biografije, koja joj je kasnije postala savršen izvor inspiracije za brojne likove. Uglavnom ih je oživljavala u pozorištu, a oni retki televizijski poslovi bili su mala uvertira za ono što joj se dogodilo prošle godine. Poziv za glavnu žensku ulogu u seriji "Azbuka našeg života", nastaloj u produkciji Telekoma Srbija i "Kontrast studiosa", a koja se od 3. decembra emituje na kanalu Superstar, otvorio je novo poglavlje u karijeri ove umetnice.

Na šta ste prvo obratili pažnju?

- Na ukazanu šansu i njeno poverenje. To je moja prva televizijska glavna uloga. Ovde se potrefilo sve, uloga koja odgovara mom profesionalnom habitusu, rediteljka i scenario. Tema koja se obrađuje nešto je što se svih nas izistinski tiče. Imam dovoljno godina da je razumem i životno iskustvo. Nije bilo nikakve magle od samog početka, jer je Jelena imala odgovore na sva pitanja.

Ima vaših koleginica koje nikada ne dobiju glavnu ulogu, a vas je ipak sačekala.

- Ne verujem u slučajnosti, već u sinhronicitete. Radila sam najbolje što sam umela, ali je moja prva ljubav bilo pozorište. Tek u kasnim četrdesetim to se promenilo, a igrajući u ovoj seriji, zaokupilo je moju pažnju i uzelo primat. Odjednom su kod nas počele da se snimaju serije u ogromnim količinama i nisam mogla da ne primetim kako me nema nigde. I to mi je bilo u redu. Nekad se i sam čovek potrudi da ga nema. No, poželela sam da radim opet punom parom i da se i meni desi serija. Poželela sam neko meso, glumačko meso, da vidim da li umem. I onda, bam! Ni manje ni više nego glavna uloga! Možete zamisliti kakvu eksploziju u glavi sam doživela. Naravno da me je zanimalo kako i otkud ja. Znajući koliko je retka pojava glavnih ženskih uloga, Jelenin poziv je za mene bio i poruka. Mi glumci smo tanana, osetljiva bića. Lako nas pobede nesigurnosti i stalno su nam potrebne potvrde.

Šta ovu seriju čini drugačijom?

- Reč je o melodrami koja je fenomenalno slikana. Naš direktor fotografije Marko Bulajić potrudio se da serija ne kaska za trendom u svetu. Od celokupne tekuće produkcije na domaćoj sceni razlikuje se po priči u kojoj je težište na muško-ženskim odnosima. "Azbuka našeg života" karakteristična je po originalnom i inovativnom pristupu u umetničkoj naraciji i rediteljskom postupku.

Gde ste tražili inspiraciju za svoj lik Vesne?

- U bogatom životnom i socijalnom ličnom iskustvu. Vesna se od mene po karakteru ozbiljno razlikuje i to je bio više nego poželjan glumački zadatak. Upoznati i sprijateljiti Aleksandru i Vesnu bilo je izazovno. Vesna me je naterala da ponovo preispitam neke svoje odluke u životu.

Šta je po vama azbuka života?

- Svaki pojedinačni dan složen je po nekoj hronologiji koju sami odaberete. To je život sam. To je ono kada te uhvati napad panike, pa kreneš sebi da nabrajaš šta si sve do sada uspeo, pregurao, rešio i onda takvim samoohrabrenjem odagnaš strahove i ideš dalje kroz dan, situaciju, međuljudske odnose, razne životne zavrzlame.

Smatrate li sebe glavnim krivcem za to što se vaša karijera više razvijala u pozorištu?

- To su ti životni porivi, htenja, usmerenja gde onaj najdublji deo tebe hoće da ide. Iskustva za kojima žudiš. Volim pozorište, lepe uloge sam tamo uradila, u lepim predstavama igrala. Sada je došao trenutak da se oprobam i ispred kamera. Moj životni i profesionalni put je takav. Samu sebe bih ponekad zbunila nekim odlukama, ali tako mi biće htelo. Sve se desi u svoje pravo vreme.

Jesu li vaše osobine, koje često ističete, ekspresivnost i energičnost dobre za glumicu?

- Verujem da jesu, bar u pozorištu se pokazalo da imaju smisla. Film i TV traže svedeniju igru. To me, u stvari, najviše i zanima, da sa minimalnim glumačkim sredstvima postignem najbolje rezultate. To se uči, vežba, to je zanat. Zanima me da iskopam šta još u meni ima, koji skriveni sadržaji, kako se to ispoljava, koriguje, plasira pred kamerom. Ima tu da se radi, posao je to, zato ga i volim.

Da vam je neko rekao da ćete glumica postati tek sa 32, šta biste mu rekli?

- Tada biste me sasvim sigurno poprilično zbunili, ali opet, pomirljive sam prirode i naučila sam da životne situacije uzimam onakvim kako se odigravaju. Nepredvidljiv je život i njegovi tokovi, najbolje ga je u miru sagledavati i prihvatati. Svaki dan je novi dan, sa novim mogućnostima i prilikama. Kada se čovek uhvati neke namere da je pošto-poto ostvari, a okolnosti mu ukazuju da bi možda trebalo da promeni kurs, to znači da nije vreme za to ostvarenje. Treba stati i osvrnuti se, pogledati šta se tu još nudi. Nisam halapljiva, a već odavno nisam više ni nestrpljiva.

Razmišljate li da sve što ste proživeli, mislim na detinjstvo u Splitu i ondašnjoj Jugoslaviji, koju samo mi danas srednja generacija pamtimo, rat, život u Beču, bavljenje nekim drugim poslovima, pretočite u scenario?

- Lepo pitanje. Prošle godine mi je jedan odličan pesnik i novinar to predložio. Zbunio me je, jer u današnje vreme svaki čovek na planeti ima scenario za film. Najblaže rečeno, živimo u veoma uzbudljivim i izazovnim vremenima, koja nose razne sudbine. Kada sam ja u pitanju, bilo bi zanimljivo najviše zbog toga što posle svega u meni nema loših osećanja i nema odustajanja. Ima mnogo tegoba, ali je najlepše to što umem da ustanem, otresem viškove i kažem - evo ga novi dan i nove mogućnosti - hajde, malena, pohitaj iz tog mulja u glavi odmah!

Jesu li vaše pauze u poslu bile dobri saveznik na putu ka uspehu?

- To vidim kao prirodu života. Smena akcije i odmora. Pa nije 365 dana u godini samo sunčano. Čini mi se da je uspeh biti svestan sebe u datim okolnostima i sa što više razumevanja ophoditi se prema sebi. Svi smo različiti, a kod mene se ispostavilo da su te pauze od ključnog značaja. Nekad se umorim i nemam šta da kažem, kako onda nastaviti ako ideš protiv sebe. Slušati sebe mnogo je važno, a to se može samo u tišini.

Jesu ili te vaše srednje godine najbolje za glumicu?

- Imam jasne želje i srećna sam da su se ponovo pojavile. Oduvek sam osećala da je moje vreme kasnije životno doba i to ne samo u profesionalnom smislu. Sad sam u godinama kada je ta faza otpočela. Nemamo svi iste životne puteve i ne postoji formula kako treba. I sama se često osećam zaglavljeno ali mi to onda služi da naučim kako napolje iz takve situacije. Ti procesi su blagotvorni za moj posao. Skladištiš sva ta stanja i iskustva koje posle koristiš u poslu. Imam ja o njemu još mnogo da učim i zahvalna sam tome.

Ko vam je dao nadimak Splića i volite li da se profesionalno spominje?

- Nemam ništa protiv tog nadimka, ali nisam presrećna kad se koristi. Imam divno ime, koje mi stoji i pripada. Nadimak je bliskost za koju nisam uvek spremna, pogotovo sa nepoznatim ljudima. On određuje neke burazerske odnose koji mi ne prijaju uvek. Da ne bih ljude zbunjivala svojim reakcijama, zamolila sam da me tako ne zovu. S druge strane, moje ime i prezime su nekako opšte mesto i često se ne zna o kome je reč. Moraću, izgleda, da poradim na tome sa sobom. Razumem ljude kojima je to simpatično, koji su me naučili tako zvati, ali u meni postoji neki otpor koji brani Aleksandru.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: