KOLUMNA ZORANA ŠAPONJIĆA PRAVO U SRŽ ISTINE: Snimite, gđo Žbanić, kako igra KRVAVO KOLO Srba bez glava i pohode Nasera Orića

Kolimnista i novinar Zoran Šaponjić u svojoj novoj kolumni za portal Iskra postavio je jedno pitanje Jasmili Žbanić, rediteljki filma "Quo vadis Aida".

Ima u tom intervjuu još podosta poduka, pouka, za nas nesrećne Srbe koji, eto, živimo, a naša deca stasavaju u društvu u kome je „pozitivna vrijednost biti zločinac, ubica i kriminalac“. Ima tu i planova za budućnost gđe Žbanić, ima i nedorečenosti, nepoznanica, kao, na primer, da li bi deci u srednjim školama u Srbiji i regionu, sem filma o Aidi, trebalo prikazivati i najavljeni film g. Emira Hadžihafizbegovića o Naseru Oriću kojim bi, konačno, kako je jednom rekao g. Hadžihafizbegović, trebalo da bude sprana ljaga sa imena tog časnog, u Hagu neosuđenog junaka.

Ima u intervjuu i nepostavljenih pitanja. Recimo, kako to ni posle 30 godina u multikulturalnoj, multietničkoj i sve multi Bosni i Hercegovini još nije snimljen film o Naserovim pohodima na Zalazje, na Kravicu, na Sase, na Bljevče, na Skelane, itd, nego g. Hadžihafizbegović tek sad, 30 godina kasnije najavljuje takav film. I, još jedno nepostavljeno pitanje, kako se, recimo, dogodilo da se gđa Žbanić nije do sada uhvatila u koštac sa tom temom, pohodom g. Nasera na Zalazje, Kravicu, itd. ili da pitanje formulišemo drugačije – sa temom stradanja Srba u Podrinju? Izazovno je, ima dosta dokumentarnog materijala, mnogi svedoci su živi imali bi šta da ispričaju. A tema ljudskog stradanja je univerzalna, zar ne gđo Žbanić? Ljudska patnja jednako boli i Bošnjaka i Srbina, ili, možda nije tako?

Evo, gđo Žbanić, imam predlog kako bi film o Zalazju, mogao da počne. Gluvo doba noći, pomrčina, raskrsnica na Zalazju, iza se vide obrisi svetala Srebrenice i u kontrasvetlu krstovi starog srpskog groblja, a na raskrsnici igra krvavo kolo Srba bez glava.

Nemam ja gđo Žbanić toliku umetničku imagnaciju da sam osmislim ovakvu scenu. Ma jok. Ovo što vam opisijum pričali mi pre neku godinu ljudi na Zalazju. Još neku godinu ranije, neki mladić iz Sasa u gluvo doba noći prelazio iz Srebrenice preko Zalazja u Sase, kad je stigao kući samo legao u krevet i razbolio se… Završio nesrećnik u bolnici, mesecima ležao i ćutao, kopnio, mnogo kasnije ispričao da je u gluvo doba, te noći, na raskrsnici na Zalazju video kako igra krvavo kolo Srba bez glava…

Kraj raskrsnice još, inače, stoje srpske kuće spaljene na Petrovdan 1992. godine u pohodu Nasera Orića na ovo selo, tu je i kuća u kojoj je tog dana živo zapaljeno devet srpskih boraca, onih koje je mladić iz Sasa video da bez glava igraju krvavo kolo, pa scenografija ne bi mnogo koštala.

Ima tu još materjala gđo Žbanić. Pričali mi svedoci na Zalazju. Kako ja slagao, tako mi Bog pomogao.

Mogla bi da se snimi i scena kako Naser, na belom konju na putu ispod groblja, sa zelenom zastavom u rukama i redenicama ukrštenim preko prsa viče – „hvataj žive, ni mačku ne ostavljaj“…

Pa scena u kojoj sakriveni Srbi slušaju krike, jauke, vrisku devetorice ranjenih drugova koje su Orićevi pohvatali. Nabacili su gume na njih i zapalili. Neki od njih živi su goreli.

Sećaju se na Zalazju i imena Gojka Petrovića, Dragana Rakića, Luke Jeremića, braće Marka i Radovana Jeremića…

Pa Mila Rakića koga su posle našli zaklanog, pa Svete Dragičevića, pa devetoro meštana koje su vezali i stavili u kamione, odvezli u Srebrenicu – sudije Slobodana Ilića, Dragomira Vujadinovića, Petka i Branka Simića, Miladina Tubića, Ivana Cvjetinovića, Momčiča Rakića, Milisava Ilića Marka Jeremića …

Kako bi, gđo Žbanić potresna, strašna bila scena o stradanju sudije Slobodana Ilića, kome je, slušao sam i tu priču u Zalazju, Naser ili neko Naserov živom vadio oči, a sudija nije ni pisnuo dok mu je krvnik sa nožem u rukama klečao na prsima.

Mogla bi u tom filmu biti i scena o jednoj starici koju sam viđao gore na groblju u Zalazju. Sedi na grobu ubijenog sina i plače… Ćuti. Poslednjeg puta kad sam bio na Zalazju nije je bilo. Umrla mučenica.

Ima toga još gđo Žbanić. Na sumnjam da bi vaša umetnička imaginacija od toga napravila dobar film. Evo recimo, moglo bi u taj film da se ubaci i par scena iz, kako to vi filmadžije kažete, bekgraunda, tu, blizu Zalazja i Bratunca je Stari Brod, možete zamisliti kako bi izgledala scena u kojoj se devojke, Srpkinje, hvataju za ruke i skaču sa litica u ledenu Drinu da ne padnu u šake ustašama iz Handžar i drugih divizija… Jer, gđo Žbanić, ljudsko stradanje je univerzalna tema, zar ne?

Jedino, ne znam, kako bi taj film bio prihvaćen u filmskim akademijama u Evropi i Americi, da li bi u jednom takvom filmu bio prepoznat, nagrađen vaš filmski talenat kao, recimo, u filmovima u kojima su Srbi koljači, palikuće, razbojnici, krimnalci…

Ne znam takođe da li bi u jednom takvom filmu igrali i glumci iz Sarajeva, da li bi krenuli stopama kolega iz Beograda koji su igrali u Aidi.

I, na kraju, da se razumemo. Gledao sam vaš film o Aidi, gđo Žbanić. Da ne bude da pričam napamet. Zato sam i siguran da biste prepoznali univerzalnost stradanja Srba na Zalazju, na Starom Brodu. Njihove patnje. Bio sam i bezbroj puta u Potočarima. Znate, gđo Jasmila, za mene je svaka majčina suza ista, ne pravim razliku. Jednako me bole. Jedino, ne znam, kako se na to gleda kod vas u Sarajevu. Da li je i kod vas svaka suza ista, ili jedne manje, druge više bole? Jedne su za film, druge nisu.

I zato, gđo Žbanić, kad vas već nisu pitali, pitam vas sad – kad ćete snimiti film o Zalazju? O sudiji Slobodanu Iliću?

kurir.rs/Iskra/Zoran Šaponjić

Bonus video: