ČOVEK NEVEROVATNOG TALENTA KOG SU SMATRALI LUDAKOM: On je jedan od najzaslužnijih ljudi za današnji izgled Barselone

Antoni Gaudi je ro|en u Reusu, u provinciji Taragona u Španiji, 1852. godine, kao najmlađe od petoro dece u porodici metalskih radnika. Otac Fransesk Gaudi Sera i majka Antonija Kornet Bertran su ga potpuno podržali u odluci da studira arhitekturu.

Još kao dete je oboleo od lakšeg reumatizma i do kraja života nije uspeo da se potpuno izleči. Lekari su mu zbog zdravstvenih problema još u detinjstvu prepisali strogu dijetu i umereno kretanje. Pošto ga je to sprečavalo da se igra sa ostalom decom i ograničilo mu kretanje, naučio je da posmatra detalje i da mašta.

Studije arhitekture

U sedamnaestoj godini odlučuje da studira arhitekturu i odlazi u Barselonu. Na ovoj školi je proveo šest godina. Kažu da nije bio dobar student i da je bio pomalo mračan. Njegov entuzijazam, ideje i pristup u arhitekturi nisu bili podržani na fakultetu. Najčešće su ga smatrali ludakom, što je epitet koji ga je pratio čitavog života. Ako se uzme u obzir da je, pored toga, bio i nesvakidašnja pojava - jake građe, guste plave kose i plavih očiju, po svemu harizmatičan, nije čudno što je odskakao od konzervativne sredine u kojoj je živeo.

Zbog nedostatka novca, uporedo sa studijama radio je i kao tehnički crtač i ponekad kao dizajner nameštaja. Pošto je te poslove odlično radio, za različite projekte su ga angažovala dvojica poznatih katalonskih arhitekata Đuzep Fontsere i Đoan Martorelj.

U 26. godini je diplomirao i počeo da radi kao dizajner enterijera i dekorater. Jedna od vitrina koju je dizajnirao za poznato obdanište Kasa Kornelja u Barseloni biva izabrana za Svetsku izložbu u Parizu 1878. godine. Tada se desio pravi zaokret u profesionalnom i privatnom životu mladog Gaudija. Eusebi Guelj, jedan od uvaženih poslodavaca tekstilne industrije u Kataloniji, bio je impresioniran elegancijom i modernim stilom te vitrine, pa je postao Gaudijev glavni klijent, po kome će kasnije Park Guelj dobiti ime.

Razglednica Barselone

Bogati Eusebi Guelj, omogućio je Gaudiju da ostvari svoje najekstravagantnije ideje. Po svemu izuzetan čovek, čija otmenost se ogledala u izraženom senzibilitetu i perfektnim manirima, nepogrešivo je osetio potencijal i prepoznao u Gaudiju genija. Impresioniran njegovim debitantskim radovima, Guelj 1878. odlazi u Pariz na Svetsku izložbu umetnosti, na kojoj je Gaudi izlagao, kako bi ga lično upoznao. Negde u isto vreme kada započinje rad na katedrali Sveta porodica, Gaudi kompletno rekonstruiše Gueljov posed u Barseloni, građevinu nalik na sultanov harem. Takođe, radi na zgradi Gueljove rezidencije.

Na svojim čestim putovanjima u Englesku Guelj je bio fasciniran parkovima i vrtovima i želeo je da nešto slično stvori i u Barseloni. Gaudijev zadatak bio je da kreira grad-park u potpunoj harmoniji s prirodnim okruženjem. Guelj je želeo grad vrtova, Gaudi mu je to omogućio i u Barseloni stvorio sintezu arhitekture i prirode. Od 1984. godine Park Guelj je pod zaštitom Uneska, kao međunarodni spomenik kulture.

Nedovršen san

Nema sumnje koja zgrada je neprikosnoveni simbol Barselone. Kroz katedralu Sveta porodica godišnje pro|e više od milion posetilaca iz celog sveta, a njena forma već decenijama izaziva divljenje. Katedrala toliko kontradiktorna, građena u tradicionalnom gotskom stilu srednjovekovnih crkava, a ipak, po svemu, originalni simbol arhitekture 20. veka. Ni danas ona ne izgleda ni približno onako kako je trebalo da izgleda, pa se može lako ostvariti ono što je davnih godina Gaudi proročki rekao: "Sveti Josif će je završiti sam."

Iako je bio angažovan kao jedan od pomoćnika na građevini, sudbina je htela da samo nakon dve godine on postane glavni projektant najambicioznijeg poduhvata njegovog života. Iako je već bio započeo svoje prve spektakularne projekte - kuću Visens, El Kapričo, palatu Guelj, katedrala je bila njegova najveća strast. Neverovatno visoka, s vrhovima koji se penju u konstrukciji gigantskih tamnih kula i završavaju bizarnim špicevima jarkih boja, prizor je od kojeg se čitavo telo mora naježiti. Kada je 1926. tragično nastradao, ostavio je za sobom nedovršen opus - hram tako jedinstven da istorija umetnosti ne poznaje ništa nalik njemu, bez asistenata i naslednika, jer stvarao je uvek sam i bez zapisanih dokumenata, tako da je njegov rad nemoguće nastaviti. I kad god su postojali pokušaji da se ostvare njegove ideje, najčešće je to bila izdaja njegovog originalnog pristupa.

Tragičan kraj genija

Dana 7. juna 1926. godine Antonija Gaudija je tokom šetnje pregazio tramvaj. Zbog njegovog lošeg izgleda i praznih džepova, taksisti su odbili da ga voze u bolnicu. Niko nije prepoznao najslavnijeg arhitektu Barselone, dok ga prijatelji nisu pronašli u bolnici za siromašne sledećeg dana. Kada su hteli da ga premeste u bolju bolnicu, odbio je. Umro je dva dana kasnije. Njegovoj sahrani prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi. Vlada je od pape zatražila i dobila saglasnost da Gaudijeve posmrtne ostatke smesti u još nezavršenu crkvu Sveta porodica. Tako je legendarni Antoni Gaudi našao mir na mestu na kojem je proveo najveći deo svog života. Zapostavljen i zaboravljen, tek nekoliko decenija posle smrti zauzeo je mesto koje mu pripada u istoriji umetnosti.

Kurir.rs/Lena/N.B.

Bonus video: