DA LI PREPOZNAJETE ČKALJU I RADMILU SAVIĆEVIĆ IZ MLAĐIH DANA? Isplivala fotka naših LEGENDARNIH glumaca uz koje smo odrastali!

Fotografija na kojoj su velikani našeg glumišta, Miodrag Petrović Čkalja i Radmila Savićević, nastala je 1943. godine, a u pitanju je predstava Đido.

Njih dvoje spadaju u brojne Čarapane koji su obeležili kulturnu scenu, a njihov rodni grad im se odužio na razne načine. Jedna od njih su i biste uz Kruševačko pozorište, na Trgu glumaca.

Radmila Savićević, majka Vuka, Riska… Zasmejavala nas je godinama, a mnoge njene replike se citiraju i danas. Bila je sekretarica Živadinka u Boljem životu i stalno je “maltretirala” Gigu Moravca, a pamti se i njena uloga u Babinom unučetu. Oni koji su je poznavali pričali su da je bila neposredna, šarmantna i uvek sa širokim osmehom. Gospođa ministarka.

Ona nije bila krštena sve do svoje sedme godine, kada je morala to da uradi radi školovanja. Radmila je provela teško detinjstvo u siromaštvu, a njen otac je u jednom momentu napustio majku i ostavio je samu sa troje dece, bez ičega.

Završila je zanatsku školu jer nije imala mogućnosti da se školuje u gimnaziji, koju je ona oduvek želela. Takođe, zbog istog problema nije mogla ni na fakultet da ide. Radmila je često radila po njivama, gde je kukuruze okopavala, a majka joj je bila šnajderka.

Prvenstveno je bila članica Kruševačkog pozorišta, a potom je izvesno vreme radila u Niškom narodnom pozorištu. Jednu od svojih najvećih uloga - Živku Popović u predstavi "Gospođa ministarka" u Kruševcu je premijerno igrala dva puta, 1946. i 1948. godine.

- Ukupno 25 godina vukla sam, radila, stvarala i došla kao gotova glumica u Beograd, sve zaboravila i počela ispočetka - rekla je Radmila 1993. u intervjuu za TV Novosti.

Riska je kasnije svoju srodnu dušu i sreću pronašla sa Božidarom Savićevićem, kojeg ja upoznala na korzou u Kruševcu. Kako su pričali njeni poznanici, ona svog muža nikada nije nazivala imanom ili nekim drugim nadimkom sem "moj čovek".

Svog čoveka je obožavala.

- Moj muž je bio izuzetno lep čovek - govorila je Radmila.

Novinarka RTS-a Nataša Mijušković, kojoj je Radmila bila ujna, u knjizi Prva i poslednja kaže:

- Znam s koliko je ljubavi brinula o njemu pošto se prilično mlad razboleo, koliko je bdela nad njim i njegovim zdravljem. Samo zahvaljujući njoj, Boža je dočekao lepe godine. Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, igrali su zajedno u mnogim predstavama, ali kad bi Boža imao scenu s nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku.

Doduše, po njenoj verziji, samo je razmicala kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled na scenu. Bila je neverovatno duhovita, imala je veoma dobro pamćenje i baš je bila, što bi u Crnoj Gori rekli - žena čo’ek. Žena laf! Jednom prilikom još kao devojčica vraćala sam se s njima iz Novog Sada za Beograd, nešto me je bolela glava, pa sam bila neraspoložena, a oni su, da bi mi olakšali put, odglumili celu Zonu Zamfirovu. Boža je vozio i govorio sve muške uloge, a Rada je sedela pored njega i glumila ženske. Umeli su ljudima da prirede neočekivana i originalna iznenađenja - ispričala je Nataša u svojoj knjizi.

U harmoničnom braku sa Božidarom Savićevićem dočekala je starost, sve dok ih Radmilina smrt nije rastavila. Umrla je 8. novembra 2001, a sahranjena je četiri dana nakon toga na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.

Njen čovek, kako ga je zvala, Božidar Savićević poživeo je tek nešto više od godinu dana i umro je 25. januara 2003. godine.

Miodrag Petrović Čkalja je voleo da zasmejava ljude još od ranog detinjstva. Uz Miju Aleksića, verovatno najbolji komičar na ovim prostima. Paja i Jare, Kamiondžije, Servisna stanica, Ljubav na seoski način, Vruć vetar, Put oko sveta su samo neka od ostvarenja u kojima je igrao i izazivao kod ljudi jednu od lepših emocija - smeh.

Miodrag Petrović rođen je na Svetski dan šale. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je u dramskoj sekciji i počeo da se bavi glumom.

Nakon Drugog svetskog rata upisuje Veterinarski fakultet, ali nastavlja da amaterski glumi u KUD "Ivo Lola Ribar". Ubrzo postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji "Veselo veče".

U prvoj seriji TV Beograd - "Servisna stanica" tumačio je jednu od glavnih uloga, kuvara Jordana. Prvi put se pojavio na filmu pre 60 godina. U pitanju je bila sporedna rola u "Jezeru" Radivoja Lole Đukića. Ostalo je istorija.

Još kao dete dobio je nadimak po kome ga je publika upamtila. Naime, jednom prilikom je išao na pecanje sa drugovima iz škole i tražio je da mu dodaju štap. Tačnije - čaklju. Ipak, umesto te reči, Miodrag Petrović je izgovorio Čkalja. Prema Čkaljinom ličnom svedočenju, njegov prijatelj, izvesni Jeftić, počeo je tako da ga zove, a ostala deca u društvu su veoma brzo prihvatila nadimak jer je Miodrag "bio mršav i osušen poput grane". Jeftić nije ni slutio da je smislio omiljeni nadimak svih budućih generacija na prostoru bivše Jugoslavije.

U javnosti se često pričalo kako se Čkalja i Pavle Vuisić nisu voleli, da se nisu slagali pa čak ide dotle da se šuška kako nisu ni govorili.

"Voleli su da se čuju, vodili ozbiljne razgovore, nikakva mržnja nije postojala. Ćale je rekao - neka se dva glumca mrze, ali da naprave tako nešto dobro i biće super. Deda jeste imao svoje žute minute, crne dane. Sedi sam, ima svoje vreme, ali to svakome treba, ponekad", rekla je Jovana Petrović u intervjuu za Kruševac Press.

Neretko se u medijima pisalo da je Čkalja umro tužan, u bedi, usamljen...

"Tačno je da ga niko nije ispratio kada je otišao u penziju. Samo čuvar koji je rekao - želim vam sve najbolje. Zakleo se da neće nikad da kroči u BDP gde je proveo radni vek. Toliko je to teško njemu padalo da nije mogao da gleda moju premijeru u istom pozorištu. Tužan? Zamisli pored mene da bude tužan! Lupetaju gluposti! Bila je 1998. godina. Nije moglo ništa da se kaže protiv Slobe, bilo koga, diktatura. Javi se žena iz nekih novina da dođe. Ja kažem dedi da da podršku opoziciji:

"Napiši da, eto, jedva krpiš kraj sa krajem, jedeš kosti, malo gricneš iz kontejnera, kažem mu."

Kao da ispadne fora. Istina je da to nije bio on, nego je progovorio u ime hiljade, miliona penzionera, umetnika. Deda je, hvala Bogu, imao nas, imao penziju, baba imala penziju, ali hteo je da podbode još malo vlast Miloševićevu. Sada oni vade taj intervju, krpe ga. Naš narod je bukvalista! Ja mislim skapiraće, znaju dedu kakav je šaljivdžija, ali…", otkrila je Jovana Petrović.

Umro je u svojoj 80. godini života u Beogradu, 20. oktobra 2003. godine, a nije želeo da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, već među običnim svetom i u krugu svoje porodice.

Čkalji u čast u Beogradu je postavljena spomen-ploča kao i u Balšićevoj ulici u Kruševcu u kojoj je odrastao.

(Kurir.s/A.Miletić)

Bonus video: