SMRTI, GDE TI JE ŽAOKA? Džoni Keš, čuveni čovek u crnom, zaštitinik SIROTINJE i zatvorenika bi napunio 90. godina

Kada su mu rekli da njegova publika, sačinjena od ljudi koji idu u crkvu, od hrišćana, ne želi da sluša kako on peva za gomilu ubica i zatvorenika, Džoni Keš je lakonski odgovorio: „Pa dobro, onda oni i nisu hrišćani.“

Džoni Keš je lomnim glasom tu pesmu doveo do suštinskog značenja: Povredio sam danas samog sebe / da vidim da li još osećam... Video snimljen za ovu pesmu MTV je proglasio videom godine. Kada ostareli Keš peva: And you could have it all / My empire of dirt (mogao bi imati sve to, moje carstvo od prljavštine) - mi mu verujemo. On se odriče ovog sveta koji donosi bol piše Dragoslav Dedović za Dojče vele.

Meni je Džoni Keš postao interesantan upravo u poslednjoj deceniji njegovog života - ono što je uradio devedesetih pa sve do smrti 2003. naprosto je plenilo bezvremenom energijom. Njegove reči su oscilirale između užasa i nade - ovozemaljskog užasa i nebeske nade. Minimalistička gitara i glas hrapav kao kora starog drveta odaju proživljen život, za mene ga svrstavaju u najveće kantautore svih vremena.

On je od 1977. u Nešvilskoj kući slavnih kantautora, u Kući slavnih kantri-muzike je od 1982, u Kući slavnih rokenrola je od 1992, a u Kući slavnih gospela je od 2011. Po tome je Džoni Keš jedinstven u svetu. Upravo njegova poslednja umetnička faza prevazilazi žanrovske okvire.

Džoni Keš je rođen pre 90 godina u Arkanzasu. Rastao je kao farmersko dete opčinjeno muzikom sa radija. Na pamučnim poljima radi od pete godine. Uči da svira gitaru. Otac Rej mu je govorio da je slušanje starih pesama gubljenje vremena i da neće tako zaraditi pare: „Nećeš uraditi ništa smisleno sve dok ti je muzika u glavi."

Tako govore roditelji koji nemaju oko da prepoznaju dar u sopstvenom detetu. Otac je pio, zlostavljao majku, njihove svađe su ga budile jutrom na farmi. Nikada nije zagrlio decu, nikada im nije rekao da ih voli.

Ali stariji brat, Džek, koji je hteo da postane sveštenik, voleo je kada Džoni peva. Rekao mu je da je to njegovo pozvanje. Džek je mlađem bratu bio najbolji drug. Maja 1944. Džek je umesto na pecanje sa Džonijem, otišao da radi u pilanu - porodica je bila siromašna. Električna testera ga je skoro prepolovila. Umirao je sedam dana. Džek je na samrti buncao, video je prelepu reku koja teče u oba pravca, čuo je anđele. Džoni Keš je u religioznim pesmama na sahrani svog brata pronašao utehu - pomislio je da je rođen da peva gospel.

Kešova ćerka Rozen će mnogo kasnije reći da je imala utisak kako njen otac peva da bi prevazišao taj bol. Kao momčić, pevao je radeći na poljima Arkanzasa i u crkvama. Njegova majka Kari ga je jednom, nakon što je njegov glas u pubertetu dobio prepoznatljivu boju, slušala dok sa braćom i sestrama peva gospel. Prišla mu je i rekla, uz zagrljaj, da ima poseban dar i da bi mogao biti uspešan.

Džoni Keš odlazi u vazduhoplovnu bazu u Teksasu, postaje radio-telegrafista, sluh mu pomaže da prepozna ritam i značenje poruka brže nego ostali. Potom je stacioniran u Nemačkoj, u američkoj bazi u bavarskom Landsbergu.

Tu za 20 nemačkih maraka kupuje gitaru, osniva bend „Landsberški varvari", i svira na dobrotvornim priredbama. U bioskopu gleda američki film Među zidovima Zatvora Folsom o pobuni zatvorenika i odmah piše tekst za docniji veliki hit Folsom Prison Blues. Iz Nemačke se vraća sa ambicijama - da zasnuje porodicu i snimi ploču.

Prvi cilj je ostvario lakše, supruga mu je postala devojka Vivijen koju je upoznao pre odlaska u vojsku. Drugi, muzički cilj, nije bilo lako dostići. Nastupa sa bendom „Tenesijska trojka" i piše svoje pesme. Brus Springstin je rekao za njega da je posedovao nešto što drugi nemaju - prepoznatljiv glas, bas-bariton koji je svaku pesmu pretvarao u događaj.

Posle nekoliko propalih pokušaja da nagovori Sema Filipsa da u njegovom studiju San rekords snimi gospel, Kešu se uspeh nasmešio sa njegovom sopstvenom pesmom „Hej Poter", za čiji originalni ritam je Keš rekao da zvuči kao voz na čijim vagonima fale zadnji točkovi. Keš je konačno dospeo na radio - snimivši u istoj muzičkoj kući gde je počeo i Elvis Prisli. Bila je to godina 1955.

Džoni Keš je sam pisao tekstove, za razliku od Elvisa, on je bio i pesnik sa gitarom. A s uspehom prvih godina došla je bračna kriza, amfetamini i barbiturati - lekari su Džonu Kešu prepisivali teške lekove da bi imao snage za turneje. Krajem pedesetih potpisuje za moćnu muzičku kuću Kolumbiju, prelazi sa porodicom - ženom i tri ćerke - u Kaliforniju, povećava dozu lekova. Muzika i zavisnost ga sve više razdvajaju od supruge Vivijen.

Džun - Prsten od vatre

Njegov veliki hit „Prsten od vatre" nije napisao on, već plavooka pevačica Džun Karter. Poticala je iz čuvene porodice kantri muzičara iz Apalača, studirala je glumu. I ona i on su bili u brakovima. Ali su s vremenom postali nerazdvojni. Od 1962. redovno nastupaju zajedno, na bini bi uvek proradila hemija, kako je znao reći Džoni Keš. Ipak, Kešov razvod od Vivijen usledio je tek 1967.

Bio je na strani slabijih - Indijanaca, crnaca, žena, imigranata, to je javno govorio. Osećao je povezanost sa prastanovnicima Amerike, pošto su mu rekli da ima četvrtinu indijanske krvi. Inače je mislio da je irskog porekla, ispostavilo se da je škotskog. Ali to nije promenilo njegove stavove.

Snima konceptualni album „Gorke suze" posvećen američkim indijanskim plemenima koje je beli čovek uništio. Pre početka pesme o poglavici „Velikom stopalu" Džoni Keš podseća Amerikance da je pre dolaska kauboja i vojnika na tim prostranstvima postojao jedan narod: „Istorija američkih Indijanaca je u mnogome istorija tragedije." Upoznao je Boba Dilana, povezalo ih je prijateljstvo.

Prvo odvikavanje

Dolazio je u sukob sa zakonom, troši dnevno gajbu piva i šaku tableta. Jednom se u Tenesiju u divljini zavukao u pećinu. Mislio je da umire. Tu ga je pronašla Džun i vratila među žive. Pristao je da se leči od zavisnosti.

Kada je mislio da je na kraju karijere - dosegao je jedan od njenih vrhova. Javno je počeo pokazivati svoja verska osećanja, pala je prodaja ploča. Njegovi producenti su rekli da bi ga radije viđali po zatvorima nego u crkvama, a on je šeretski odgovorio - napravićemo nešto od obe stvari, jer ja sam takav.

Godine 1968. snimio je album u zatvoru Folsom. Kod nas je melodijski poznatiji „San Kventin bluz" - postoji filmski snimak njegovog furioznog nastupa u Zatvoru San Kventin iz 1969. Mnogi i ne znaju da je „Zenica bluz" Zabranjenog pušenja tek prepev ove stvari Džonija Keša. Kada su mu rekli da njegova publika, sačinjena od ljudi koji idu u crkvu, od hrišćana, ne želi da sluša kako on peva za gomilu ubica i zatvorenika, Džoni Keš je lakonski odgovorio: „Dobro, onda oni i nisu hrišćani."

Čovek u crnom

Posle tog nastupa i albuma Džoni Keš je postao mit - „Čovek u crnom", čovek koji je izbavio sebe da bi pomogao drugima da se izbave. Dokumentarni film „Poklon - putovanje Džonija Keša" počinje upravo njegovim nastupom 1968. u zatvoru Folsom. Džoniju Kešu je tada bilo trideset i šest godina.

On je otpevao pesmu koju je napisao doživotni zatvorenik iz Folsoma, Glen Širli, a stvar se zvala „Gejston Čapel". Džoni Keš uspeva da nagovori guvernera da Širliju preinači kaznu u uslovnu, izvlači ga iz zatvora, uključuje ga u svoje nastupe. Međutim, pritisak koji oseća Širli na slobodi, vodi ga opet drogama i - samoubistvu. To je potpuno šokiralo Keša. Pomaže ljudima do kraja života, ali nikada više ih ne želi spasavati.

Aktivista i umetnik, iskreni hrišćanin i buntovnik, Keš postaje jedna od ključnih figura američke muzičke scene. Bio je za human tretman zatvorenika, protivnik je rata. Ljubav sa Džun ga je podigla, postali su par i u javnosti i na bini.

Dobija svoj šou na televiziji ABC 1969. Kroz tu emisiju prolaze velikani američke muzike. Među njima je sve je više crnih lica. Njemu, čoveku iz Arkanzasa, države konzervativnih belaca koja se borila na strani Juga u američkom građanskom ratu, Kju-Kluks-Klan šalje preteća pisma.

U javnosti Džoni i Džun Keš imaju imidž savršenog para, njihov sin i ćerke garantuju sliku idealne američke porodice. Džoni Keš pokušava da bude bolji otac nego u prvom braku. Ipak, osamdesetih je on ponovo zavisnik od tableta i morfijuma. Halucinira. Brak sa Džun je na ivici pucanja. Ponovo odlazi na lečenje, ovaj put je uspeh trajan.

U tim decenijama stagnira kao umetnik, muzičke kuće mu okreću leđa. On sumnja u svoju kreativnost. Stvari koje svedoče o decenijskom uspehu - ploče, pisma fanova, fotografije - baca u jezero nadomak svoje kuće. Želi nov početak.

Sudbina mu posle jednog nastupa u Kaliforniji šalje Rika Rubina, producenta koji ga je nagovorio da kod njega, u dnevnoj sobi, samo sa gitarom snimi sve što je oduvek voleo. Posle izlaska prvog minimalističkog albuma, desilo se čudo - mlada publika je oduševljeno dočekala pesme starog barda. Džoni Keš se sa tom publikom još jednom podmladio.

Njegovi albumi se ponovo prodaju u velikim tiražima. Tokom snimanja jednog od albuma iz te serije iznenada umire Džun. Bol ga je skoro ubio. Ali Džoni Keš, kao i uvek, nadu i svetlost vidi u muzici. Svestan je da i njemu nije ostalo mnogo vremena.

U tom periodu nastaju možda najpotresnije pesme u istoriji savremene muzike. Bol i nada u markantnom staračkom glasu probijaju sve jezičke i žanrovske barijere, udaraju u srž emotivnog bića slušalaca.

Džoni Keš će živeti u tim pesmama. Njegovi poštovaoci su mu odali priznanje na mnogo načina. Filmska biografija Walk the line snimljena je 2006.

Jedan od najoriginalnijih načina podsećanja na Džonija Keša zbio se 2016: tek otkrivena vrsta pauka nazvana je po njemu - Aphonopelma johnnycashi - između ostalog jer je prvi put uočena u blizini Državnog zatvora Folsom. A od prošle godine i jedan asteroid nosi njegovo ime.

Što se autora teksta tiče tiče, on će ga pamtiti ga po nadahnutom verovanju: „Nema groba koji će zadržati moje telo..." Ili po pevanim stihovima iz Prve poslanice Korinćanima: Smrti, gde ti je žaoka / Smrti gde ti je pobeda?

(Kurir.rs/Dojče vele/Dragoslav Dedović)