TO JE NAJVEĆI ORDEN KOJI MOŽEŠ DA DOBIJEŠ OD ŽIVOTA: Andrija Milošević otkrio za šta ŽIVI, pa progovorio o karijeri i porodici!

Sa osmehom na licu i poletom u duši, 2022. godina se u srca glumaca Aleksandre Tomić i Andrije Miloševića uselila sa puno topline. Postali su roditelji sinu Relji, koji je centar njihovih svetova. Posle deset godina zajedničkog života, porodica Milošević je postala bogatija za još jedan smeh, ali i po koji plač, malog Relje samo kada je gladan. Glumačko - bračnom paru, dolazak sina je kruna koja sija najsjanije nad glavama.

Ova godina je za vas počela najlepše moguće. Postali ste otac. Prošlo je više od mesec dana. Da li ste se navikli na tu ulogu?

- Ma, ja sam spreman rođen. Ovaj period je najlepši za mene u životu. Doneo mi je radost i nepojmljivi elan, da živim i da se igram, da radim i volim. Neverovatno ispunjenje. Ej, biti roditelj, to je najveći orden koji možeš dobiti od života.

Šta vam najlakše pada, a šta najteže u roditeljstvu?

- Ništa mi ne pada teško. Život generalno nije lak, tako da ne znam šta može biti toliko teško u najlepšem periodu života. Teške su neke druge stvari, ali dobiti dete, to ne spada u kategoriju bilo čega što možemo nazvati teškim.

Koliko uspevate da pomognete Sandri. Da li je ona mama za medalju kako znate da kažete?

- Ona sve drži pod kontrolom. Sve organizuje i napredujemo sjajno. Važno je da smo zdravi, što bi rekla umetnica, a u stvari to je velika istina.

Zbog predstava, posebno vaše stendap komedije “Zlatni lančić od bižuterije”, dosta putujete. Da li vam to sada predstavlja problem jer morate da se odvojite od sina?

- Sa “Lančićem” sam proputovao svet i danas je u Teatru na Brdu izuzetno gledana. Sada je popularna “Idem putem pa zagrlim drvo”. Sa tom predstavom najviše putujem trenutno, naravno, onoliko koliko mogu.

Kako volite da provodite Vaskrs? Šta on za vas predstavlja?

- Praznik nad praznicima. Ljubav nad ljubavima. Srce nad srcima. Provešću ga onako kako i inače živim, sa ljubavlju prema svetu.

Da li ste osoba koja ume da prašta? Šta inače zamerate ljudima?

- Ne zameram nikom ništa, sve sam oprostio.

Reklo bi se da ste u poslednje vreme više fokusirani na pozorište. Da li ćemo uskoro imati prilike da vas gledamo u nekom televizijskom projektu?

- Vrlo je blizu da se realizuje jedna sjajna, legendarna franšiza. To bi posle dve godine bio moj povratak na “plazma” ekrane.

Koliko je prednost, a koliko mana kada radite sa prijateljima, kakav je slučaj u Teatru na Brdu?

- Nema mana, mi stvaramo radost, uživamo u svom poslu i u naporu da se pozorište održi. “Teatar na Brdu” je postao neodvojivi deo Čukarice i Beograda, a najviše publike, koja nam dolazi iz svih krajeva Srbije i regiona. Ovo pozorište je simbol zajedništva, nesebičnosti i entuzijazma, ostvarenih ljudi, koji su mogli da svoj rad valorizuju mnogo unosnije, ali su odlučili da ostave nešto društvu u kom žive.

Da li ste se navikli na koronu i koliko je ona uticala na posao?

- Ne obraćam više pažnju. Čuvam se i dalje u pojedinim situacijama, ali nisam više opterećen time. Uticala je na posao veoma snažno. Mi smo dve godine na minimumu mogućnosti da opstanemo. Dve godine se držimo za slamku i eto, uz mnoge žrtve preživeli smo. Valjda.

Šta vas čini srećnim? Da li za sebe možete da kažete da ste srećan čovek?

- Ja sam proizvođać sreće, tako da mi je drago što mi se asortiman stalno širi, a potražnja povećava. Ljudi vape za osmehom. Potrebno im je radosti da bi domaćinstva funkcionisala, da bi trava rasla, da bi smo sačuvali dušu. Šta me čini srećnim? Kada vidim srećnog čoveka!

(Kurir.rs/Blic)

Bonus video: