POPIO SAM STRAŠNE BATINE I JOŠ VEĆU SRAMOTU: Slavni glumac iz Boljeg života zauvek zapamtio UDARCE, ali DRAMA se nije tu završila
Poznati glumac Boris Komnenić (1957-2021) izneo je vrlo zanimljivu priču o svojoj mladosti.
Komnenić je 1991. godine otkrio svoje učeničke grehe iz gimnazijskih dana, ali i kako je dobio batine od dečaka sa kojima je odrastao u kraju za rubriku "Baksuz strana" časopisa "Sabor".
Tekst prenosimo u celosti:
Od treće godine do drugog osnovne živeo sam u Novom Sadu. Moja majka je učiteljica i pošto nije bilo nikoga ko će da me čuva, vodila me je sa sobom na časove. Davala bi mi da crtam i pišem, a ja sam uz put slušao njena predavanja. Moji vršnjaci su bili ubeđeni da ja, zapravo, idem u školu, što je meni kao petogodišnjaku imponovalo. Za one koji o meni nisu ništa znali, pošto sam bio krupniji rastom, imao sam adut koji je to potvrđivao. Uostalom, prisustvujući časovima, zaista sam gradivo i savladao. U petoj godini sam znao da čitam i pišem, što je bila srećnija strana tog problema.
BATINE ZA PAMĆENJE
U drugom kraju grada, stranovao je kolega mog oca koji je imao sina Zorana, starijeg godinu dana od mene, koji je još išao u obdanište. I on je verovao da idem u prvi razred i da sam stariji samim tim od njega. Nisam ga razuveravao. U tom kraju živeo je i dečak Neboja, čuven po tuči. Terorisao je sve klince iz tog kraja. Moj drug Zoran mu je stalno govorio: - A, videćeš ti kad moj Boris dođe!
Pošto sam ja, kobajagi, u prvom razredu, dakle i stariji, po pravilu, trebalo je da ga ubijem od batina. Odemo jedne nedelje kod njih, kad ovaj moj drug kaže:
- Ej, Boro, izađi da te klinci vide, jer ćeš ti da prebiješ Neboju.
Pošto se, prirodno, užasno uplašim kažem: - Znaš šta, Zorane, sad sam obukao novo odelo za posetu i malo mi je glupo da ga prljam.
Drugi put, opet Zoran stane da me muva da izađem, no izvadim se na glavobolju i neraspoloženje. Treći put nisam imao izlaza. Odemo u dvorište da se igramo, kad Zoran vikne: - Evo Neboje!
A Neboja je stigao sa, otprilike desetak Cigančića, ali je i nas beloputih bilo isto toliko. Dakle, iznenada smo postali dve ratne strane. Kad Neboja reče: - Je l' to taj vaš što će najzad da pokaže šta zna?
Uzmicanja nije bilo. Moji iza mene počeše da navijaju: - A! A! Ajde sad! Ajde!
I udarimo u tuču. Ja ti tu popijem takve batine i takvu sramotu, da sam ih zapamtio zauvek. Međutim, drama se tu nije završila. Moj ugled kao starijeg i snažnijeg i dalje važi. Ali, došao je dan da zapravo krenem u prvi razred. Bilo je tu pola Srba i pola Cigana, među kojima i Neboja. Kad sam se upisao, sva deca iz tog kraja su shvatila da sam lagao pune dve godine. Tu se i Neboja razočarao, jer je ukopčao da je prebio mlađeg dečaka, što mi nije bio neki podvig, prenosi Nportal.
U osnovnoj školi sam bio vukovac, ali slučajno jer mi matematika nikako nije išla. Večito su mi nastavnici poklanjali peticu iako nisam zaslužio ni poštenu trojku. Upišem i gimnaziju bez prijemnog ispita. Kako sam po prezimenu negde na sredini spiska u dnevniku, sledovala mi je prva klupa ispred katedre. Dođe i čas matematike koju sam užasno mrzeo i prezirao. Nervirala me je čak i tablica množenja, a kamo li nešto drugo. Dođe profesor i počne da predaje i non stop gleda u mene. Ja ga, kobajagi slušam, a misli mi blude, ko te pita kuda, i na koje strane. Iz časa u čas, on samo u mene gleda, i samo meni predaje. Ja klimam glavom, naravno, ne razumem ga, niti čujem. Gledam ga, gledam, on mi i dalje iz dana u dan predaje i kapira mene kao najboljeg i praktično me celo tromesečje ne proziva.
Prvi pismeni - ja se, naravno, razbolim. Objasnim profesoru, a on meni:
- Da, da, sve u redu, nema problema?
Drugo tromesečje, profa predaje novu lekciju posle koje je trebalo da zamene nepoznate, poznatima. Lenjo dignem ruku i uradim tačno. On meni krne peticu ko kuća u dnevnik, da je to bilo strašno. Dolazi drugi pismeni i ja se opet razbolim i tu niko ništa ne primeti, i meni ostane petica za polugodište, što je bilo potpuno van pameti jer nikad nisam znao o čemu se radi zapravo. Da li je u pitanju algebra, ili geometrija, nisam imao pojma. Nikad mi ništa nije bilo jasno.
BEDNA DVOJKA
Drugo polugodište počinje. Primetim da se u ovom polugodištu neću izvući, a pri tom sam toliko lenj i toliko me mrzi da ulazim u metematičku tajnu da sam pomislio: - Pa, dobro, ako sam isfolirao do sada, i dalje ću.
Oped ide usmeni. Profa, proziva i proziva, a ja i dalje svaki put kad neko zna, klimnem glavom, kad neko pogreši zblaznem se kao nad činjenicom koliko je onaj kod table glup. Pogreši i profesor dok predaje, ja i tada izbečim facu. On se prosto izvinjava jer u tom trenutku ja ga gledam pogledom koji govori: "Kako ste toliko glupi pred ovim debilima u klupama koji i tako ne znaju ništa?" Izvinjava mi se i na kraju me proziva. Izađem na tablu i nemam pojma. Ništa, apsolutno, ništa, ne znam. Čak ni šta je alfa, ni omega, ništa. On međutim i dalje veruje u mene. Nisam čak znao ni da dosledno napišem zadatak koji mi profesor diktira. Nekako se iskobeljam i on mi kaže da uradim, a on nešto nastavlja da radi oko dnevnika. Gledam, gledam i nemam pojma o čemu se radi. Gledam po razredu, ali svi su ubeđeni da ja znam sve. Gledam, gledam, profesor nešto piše po dnevniku i odjednom kaže: - Ne moraš napamet, idi postupno.
Ja švrljam po tabli gluposti, dok gledam tamo-amo. Profa kaže: - Pa, hajde, uradi i onda me pogleda i u sekundi shvati sve.
Kaže: - Pa ti nemaš pojma.
Slegnem ramenima i kažem: - Nemam!
I tu mi on drmne takvog keca u dnevnik - strava jedna. I koliko me je do tog trenutka voleo, toliko, i još više, počeo je da me mrzi. Naredne tri-četiri godine sam grdno nadrljao. Izvukla me je nacrtna geometrija koju je takođe taj profesor predavao, ali koju sam odlično znao, te mi je iz matematike izvukao neku bednu dvojku, iako objektivno nisam znao ni za jedan. Nisam znao ništa.
Pošto sam bio dovoljno glup i otišao na prirodni smer, nadrljao sam i na maturi. Iz četiri predmeta dobijem odlične ocene, a kad sam otišao na pismeni iz matematike, apsolutno sam se u glavu paralizovao. Ni da beknem. Uzeo sam hartiju i švrljao jedno petnaest minuta i posle otišao kući, i na košarku, pomiren sa činjenicom da ću zbog matematike izgubiti leto. Međutim, ostao je još i usmeni deo ispita. Izađem i dobijem pitanja. U komisiji je bio jedan nastavnik koji je bio i rođak mog druga te mi priđe i upita da li znam nešto.
- Ništa - rekao sam.
Uzme mi pitanja, ode, napiše mi odgovore, vrati i reče da nešto izgrešim. Mrzelo me je da kvarim, dobro urađene zadatke i predam tako. Profesor gleda zadatke i nije mu jasno šta se zbilo, jer zna da ništa ne znam. Dobijem na usmenom pet, a smiluje se da mi da dvojku, govoreći mi da ću verovatno, i tako upisati pravo. Dolazi nastavničko veće - kod mene četiri petice i jedna dvojka. I krenu profesori na njega:
- Kako možeš da čoveku kvariš uspeh, pa imao je peticu na usmenom - rekoše mu.
- Ali to je greška, on ne zna ni za dvojku!
- Pa, rekao si i sam da će čovek upisati prava.
I on mi, nedužan, podigne ocenu, s dvojke na trojku, pa zatim i na četvorku. Tako sam s odličnim maturirao.
Moja nerazrešena muka oko matematike i griže savesti zbog mog ličnog udela u svemu tome, prati me i danas. Svakih dvadesetak dana sanjam kako polažem matematiku, preznojavam se, mučim i ništa ne znam. Verujem da ću ovim mojim javnim priznanjem đačkih grehova, uticati kod Svevišnjeg da mi oprosti, zauvek.
Da podsetimo, Boris Komnenić je preminuo 6. marta 2021. godine u 63. godini. Rođen je 1957. godine u Puli, ali se sa porodicom u ranoj mladosti preselio u Beograd. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti i 1984. godine postao je član Narodnog pozorišta, gde je poslednjih godina bio prvak drame. Pored pozorišnih, odigrao je i više od 70 uloga na filmu i TV serijama.
Simpatije najšire televizijske publike stekao je još krajem osamdesetih godina kao Aleksandar „Guza" Popadić u seriji „Bolji život". Dobitnik je više priznanja za rad, među kojima su Nagrada grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo 2009. godine, nagrada „Raša Plaović", godišnje nagrade Narodnog pozorišta i Beogradskog dramskog pozorišta i nagrada Filmskih susreta u Nišu.
Film "Tajvanska kanasta" iz 1985. godine, Gorana Markovića, po mnogima je obeležio filmsku karijeru Borisa Komnenića - tumači lik četrdesetogodišnjeg nezaposlenog arhitekte, koji pored supruge, ima i mladu devojku Vanju.
Iza sebe je ostavio ćerku i unučad.
(Kurir.rs)
Bonus video:
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega