BRAKOVI SU ČUDOVIŠTA! Neverovatna priča slavne glumice: Volela Kiša i Daviča, onda se LUDO zaljubila, a on nikad nije bio njen muž

U vreme kada sam bila mlada, mogli smo da živimo bez hleba, ali bez ljubavi ne..., izjavila je svojevremeno Zdenka Heršak.

- Tako je bilo s mojim prvim suprugom. Pratio me kući, išli smo u bioskop, gledali smo zvezde. Nije tada bilo uobičajeno poljubiti se. Dečko je više bio prijatelj, pratilac. Bez erotike – rekla je Zdenka u jednom od poslednjih intervjua za 24sata. Ipak, nju to nije sprečilo da ruši granice.

U svojoj knjizi “Nosili me vihori” opisala je svu senzualnost, strast u ljubavnim vezama s Rankom Marinkovićem, Danilom Kišem i Oskarom Davičom, te rediteljem Vančom Kljakovićem...

Čitaoce je upoznala sa skrivenim delovima života velikana pisane reči.

”Strast se razbuktala kad mi je dao zadovoljavajuću važnost, time pothranio taštinu. Kad sam došla da živim u Zagreb, postala sam njegova ljubavnica. Davala sam mu svoje telo na njegovo uživanje. I tako je bilo nekoliko godina. Sastajali smo se i viđali po kafanama koje su tada bile u modi kod vrlih umetnika, njihovih satelita lepih žena, snobova...

Na javnim mestima bili smo samo znanci. Dolazila sam u njegov stan. Spavali smo na kauču, a do kauča je bio radni sto pun papira. Kad bi odlazio u kupatilo, iskakala sam iz kreveta i čitala delove njegovog novog dramskog teksta.

On nikad nije saznao da sam ja skakala gola s kreveta kako bih videla šta je napisao prethodni dan”, napisala je u “Nosili me vihori” o ljubovanju s Rankom Marinkovićem.

Prvi put se udala sa samo 18 godina. Ratimir Prević, prvi suprug, bio je Jevrej. Njegovi su se svi prekrstili. Deda mu je umro je prirodnom smrću, a baka je bila odvedena u Aušvic. Njegova porodica imala je niz hrvatskih banaka. O muževima Zdenka nikad nije govorila. Uvek je izbegla odgovor na pitanje koliko se puta udavala. Isticala je kako su njeni muževi birali nju, a ona nije ni imala pravo na izbor.

- Nedozrelo, znam, brakovi su čudovišta. Onaj u kog sam se jako zaljubila, nikad nije bio moj muž – rekla je.

S jednim se našla na ručku, ušli su u vezu, a vrlo brzo već su bili pred oltarom. U tom braku rodila je starijeg sina Darka, a mlađeg Andreja je dobila u braku s rediteljem Vančom Kljakovićem.

Detinjstvo u izobilju bilo joj je inspiracija za sve što je kasnije stvorila. Ono je, govorila je, najvrjednije, provlači se kroz celi život i uvek se tom odrastanju vraćala u knjigama, pričama.

Ponosila se time što je nasledila očeve gene, jer njen je tata, gostioničar, obožavao pozorište. Njihova je gostiona bila svet za sebe, u nju je dolazio i grof Kulmer.

Prvi put Zdenka je glumila baš u njegovoj predstavi. Gostiona je bila neugledna no u nju su, pričala je, dolazili pravi ljudi, veliki mudraci. Nije bilo pijanaca, tamo se dolazilo razgovarati o umetnosti.

Tokom II Svetskog rata dolazili su i nemački vojnici, igrali su se s decom lovice, Zdenku je jedan vozio na motoru. Pamtila je i Jevrejku koja se svaki dan skrivala u očevoj gostioni jer je trebala biti odvedena. Nikad je Gestapo nije našao. Otac je imao i romski bend, došli su se oprostiti s njenom porodicom plakali su tada, grlili se i bili su odvedeni.

Niko se nije vratio. Gostiona je radila do 1945. a onda se tata zaposlio u nekom poduzeću. Pitao je kćeri treba li prodati vino pa da imaju novce. Uvek su, naime, o svemu odlučivali zajedno. Zdenka je rekla neka ostave vino misleći da se ono uvek može prodati.

Do samog kraja života pamtila je II Svetski rat, za vreme kog je bila curica i plesala je u baletu HNK. Tata ju je vodio upozorište da gleda Mariju Crnobori. Rekla mu je “Ja ću biti kao i ova tu”.

Igrala je u Geteovom “Faustu” u režiji Tita Strocija, svaki dan gledala dirigenta Lovru Matačića. Sve velike opere znala je napamet, odlazili su na gostovanja u Nemačku, Beč...

Pamtimo je iz više od 60 filmova i serija, a među njezinim najvažnijim ulogama su one u filmovima “Kužiš stari moj”, “Seljačka buna 1573.”, “Događaj”, “Hoću živjeti”, “U raljama života”, “Ne daj se, Floki”, “Leo i Brigita”, “Duga mračna noć” te u serije “Naše malo misto”, “Nepokoreni grad”, “Smogovci”, “Putovanje u Vučjak”. Godinama je objavljivala i autobiografske zapise, u nekima od njih, poput “Nosili me vihori”, otvoreno je progovorila i o ljubavi i erotici.

U Zagrebu je završila glumačku školu, nakon čega je dve godine bila članica studija Jadran-filma. Ljubav prema pisanju razvijala se paralelno s glumom.

Uvek je hodala s olovkom u ruci. Prvo je pisala najlepša ljubavna pisma svojim dragima. Za sobom je ostavila 14 objavljenih knjiga i još nekoliko nezavršenih. Još je 1998. godine izdala “Jedan kišni oblak”, zbirku dramskih tekstova. Kasnije je pisala i igrokaze za decu, autobiografske zapise i sećanja te knjige aforizama i radiodrame. Među njenim delima posebno se ističe “Istina na pesku”, knjiga zapisa, razmišljanja o pročitanim knjigama, analiza... U svoja dela uvrstila je i tatine aforizme, njegova mudrovanja.

Nikad nije saznala ko je njenu prvu knjigu odneo u kongresnu čitaonicu u Vašngtonu. “Žedna usta”, koja je u Rumuniji proglašena knjigom najlepših ljubavnih aforizama, prevedena je engleski. U “Pričama iz starog ormara”, opisala je Zaprešić iz vremena njenih predaka. U mladosti je bila prekrasna no naslovnice su je ipak zaobilazile.

Lepota je, govorila je, nekim ženama prijatelj a nekima i nije. U vreme njene mladosti smatralo da je lepa žena glupa, a one ružne su dominirale. I u pozorištima su igrale velike uloge, bile u komitetima, vodile su kolo. One lepe poput Zdenke bile su voljene i gledane, ali ne i zaštićene. Za sobom je ostavila zavidan opus no žalila se da su pravi uspesi nikad nisu ni ušli u njen život.

Uloge koje je igrala činile su joj se nedorečenima, mislila je da može više, bolje, da može nadići ono što je reditelj zamislio. Iako obožavana, govorila je kako je celi život želela samo tri stvari: da nauči da vozi auto, da rodi žensko dete i da bude na naslovnici.

Ni jedna od tih želja nije joj se ostvarila. Pred kraj života imala je poslugu koja je brinula da joj ništa ne fali. Živela je sama, zadovoljna svojim životom. Ostvarila je svoje ciljeve. Nije odustajala od snova, niti je vrijeme gubila uludo, u dokolici bez svrhe i spoznaje. Sve je, rekla je, u njenom životu bilo, kako je moralo biti.

(Kurir.rs/24sata.hr)

Bonus video: