DOK MI JE ŽIVOT VISIO O KONCU SHVATILA SAM DA JE SREĆA OPRATI ZUBE U SVOM KUPATILU: Ksenija Bujišić iskreno o porodici i deci

Borila se kao zmaj da rodi drugo dete, a onda se borila za život. Nakon što je dobila Daču, impresionira njena hrabrost, iskrenost da priča o tome, a trenutno uživa negde na moru sa onima koje najviše voli.

Kako se osećate ovih vrelih dana sa dvoje male dece?

- Više je obaveza, naravno, ali sa Dačom je sve dobilo novi smisao. Mislila sam da ne može lepše i bolje a ipak me je život demantovao da su dvoje dece dupla sreća.

Razlikuju li se ćerka i sin po karakteru?

- Trogodišnja Loka je sada "devojka" koja ima svoje drugare i obaveze, jer ide u vrtić, a Dača zna zašto se rodio! On uživa, smeje se, jede, spava, guče i oboje uživaju shodno svom uzrastu.

Imali ste velike zdravstvene probleme za vreme druge trudnoće i nakon Dačinog rođenja. Šta vas je najviše držalo tokom dugog boravka u bolnici?

- Po prirodi sam hrabra i borbena, pozitivno razmišljam. Ne zamaram sebe pitanjima zašto mi se to dogodilo. Ne gubim vreme na nešto što je viša sila, već odmah delujem. Prošlo je od tada dovoljno vremena da sve upakujem kao vid uspomene. Apsolutno bih mogla sve ponovo! Što su teži put i borba, to su pobede slađe.

Ponosna sam i na sebe i na Daču što smo sve izgurali, bili jaki, uz božju pomoć i trud profesora Željka Mikovića, doktorke Minje Stanković i tima bolnice Narodni front. Ponosna sam na ožiljke od braunila na ruci koje me podsećaju da smo Dača i ja drim tim. Nije bilo druge opcije nego da se kući vratimo živi i zdravi.

Ali, bilo je teško.

- I kad su najbolje okolnosti žena u devetom mesecu provede po dva-tri dana u bolnici. Ja sam u najtežim okolnostima odlučila da budem pobednik i umesto pehara, trofeja zagrlila svoje dete i osetila ukus najveće životne pobede. Stanje je bilo kritično.

To me je malo poljuljalo, ali pomisao na decu me je držala do zadnjeg atoma snage. Još umorna i neoporavljena od carskog reza, kretala sam opet u operacionu salu. Moja dijagnoza je bila akreta placenta previa centralis, jedno od možda najtežih stanja u trudnoći.

Bravo! Kako ste sada sa zdravljem nakon svega?

- Hvala bogu, nemam nikavih problema. Pošto su o meni zbog rizične trudnoće i oporavka lekari posebno vodili računa, nisam se poput drugih trudnica opterećivala imam li strije, čime da se mažem... Imali smo jedan jedini cilj: da mi glava ostane na ramenima. Za ta dva i po, tri meseca, kroz bitke koje sam vodila, shvatila sam da trošimo život na nebitne stvari, pogrešne ljude, a treba da smo zahvalni za najobičnije stvari. Sreća je pranje zuba u svom kupatilu, pranje ruku u svom lavabou...

Naučila sam na teži način, ali znam ko su mi pravi prijatelji, na koga se oslanjam i ko se brine o meni kada je ozbiljno teška situacija. Jesam se napatila, osetila bolove za koje nisam znala ni da čovek može da ih istrpi a kamo li prebrodi, ali sam to prošla sa 27 godina. Nakon toga otvorila sam ne novi list u životu, već novu knjigu.

Da li ste imali neki "šok-tok" sa sobom?

- Jesam. Bilo je mnogo šokova, ali moje analize su bile retroaktivne, kada se sve sleglo. Kroz teške momente u bolnici išla sam kao kroz video igricu - nivo po nivo, dan po dan. Svaki dan sa Dačom u stomaku davao mi je vetar u leđa jer je on svakog dana bio spremniji za život od prethodnog.

Kako je Lora doživela susret sa malim Dačom?

- Ona je oduševljena. Znate, okolnosti su bile specifične. Ležala sam u bolnici mesec dana, porodila se i došla kući bez bebe, pošto se Dača rodio pre vremena i proveo na Institutu za neonatalogiju tri nedelje, zdrav, samo da dobije na kilaži. Kada smo ga konačno doveli kući, ona nije znala šta je snašlo. Rekla je da je mnogo mali, mnogo lep i da ima zelene oči kao ona. Lora je tada sazrela.

Zna sve Dačine potrebe, brine da li mu je mleko vruće, dodaje pelene, zna šta je njegova kozmetika... Naravno, ima i momenata kada se poistovećuje sa njim pa glumi bebu, šali se kako ništa ne ume iako je do juče sve to sama radila. Njena briga o njemu samo mi je dokaz da sam se borila za pravu stvar.

Koliko vam roditelji i porodica pomažu?

- Od momenta otkad sam postala majka i Lora postala član porodice, jedan jedini šalter za pomoć su moji roditelji. Super smo tim i tokom mog boravka u bolnici Lora je bila poverena njima. Bila sam sigurna i bezbrižna, iako su mi nedostajali, kao i ja njima.

Mama, tata i brat su se trudili da taj nedostatak pokriju. Mirna, mogla sam da se fokusiram na borbu za drugo dete. Pristajala sam na sve samo da njemu bude dobro. Kada sam otišla na drugu operaciju da se borim za samu sebe, i Dača je bio kod mojih roditelja, a ja nisam znala hoćemo li se opet videti.

Pošto ste lepa mlada žena i majka, ima li vremena za posetu frizeru, kozmetičkom salonu?

- Moram da kažem da ima, baš zbog moje mame koja 24 sata dežura oko oba bebirona. Bez obzira što imam dvoje dece, duplu obavezu i sve je teže, nekako sam blagoslovena da uživam, nakon svega što sam prošla. Noćne smene su bakine.

Imam vremena i da odem kod frizera, i da nalakiram nokte, i da popijem kafu sa drugaricom, da izvedem decu u šetnju... Ne smem ništa da kažem ni da se požalim!

Planirate li godišnji odmor sa porodicom?

- Vrlo brzo pakujemo kofere deca i ja. Zajedno sa bakom idemo u letnju avanturu. Planiram da čitavo leto budem van Beograda, da se zaista lepo oporavim, odmorim i okrepim od svega, jer 52 dana u bolničkom krevetu šok-sobe su ozbiljan bolnički staž.

To mi je preko potrebno. Jedva čekam. Idemo na more i planiram da uživamo. Odlazim srećna jer Danilo je moja pobeda, moja pravda, moja dobrota i ocena nekih životnih ispita koje sam očito položila čim sam njega dobila.

Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović

Bonus video: