SA 24 GODINE OSTALA BEZ OBE NOGE I TO ZBOG TAMPONA! Mesecima želela da se ubije, a onda promenila sve: Moje noge su od zlata!

Loren Vaser jedna je od najpopularnijih modela današnjice, a svojom neverovatnom hrabrošću i spremnošću da se bori svakodnevno uspeva da malo promeni, kako svet modelinga, tako i svet u kome svi mi živimo.

- Kao vitez u sjajnom oklopu: tako sam se osećaola kada sam zatvarala sajam krstarenja Louis Vuitton u San Dijegu prošlog maja. Dok je sunce zalazilo iza prelepog, brutalističkog Salk Instituta, bacajući duge senke na betonsku pistu, izašla sam u srebrnom kaputu koji je bacao dugu senku na pod – noge su mi bile zlatne poput ranog večernja svetla, svetlucale ispod metalnog šortsa – predvodeći put za armiju modela iza mene.

Sve u vezi te revije je bilo neverovatno: odeća, ambijent, da su me zamolili da vodim finale, da sam uopšte bila tamo. Prošlo je skoro 10 godina otkako sam hitno prebačena u bolnicu, samo nekoliko sati do smrti, sa sindromom toksičnog šoka (TSS) – stanjem uzrokovanim viškom bakterije stafilokokus aureus u telu, najčešće povezanom sa upotrebom tampona – što je rezultiralo, uprkos činjenici da sam koristila proizvod prema uputstvu, amputacijom obe noge, prvo desne i, na kraju, pre četiri godine, leve.

Sa 24 godine, moj život se preokrenuo i potpuno promenio preko noći.

Kao dete dva modela, Pamele Kuk i Roberta Vaserburgera, koji su odrastali u Kaliforniji ranih 1990-ih, moj svet do tog trenutka je bio definisan retkom lepotom. Bila sam okružena licima tog vremena: Stefani Simor, Sindi Kraford, Naomi Kembel.

Gledajući unazad, shvatam koliko je moje detinjstvo bilo neobično, ali tada je to bilo sve što sam znala. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što sam počela da idem stopama svojih roditelja: dobila sam svoj prvi posao modela sa samo dva meseca, zajedno sa majkom u italijanskom Vogu. Ali kako sam odrastala, osećala sam i strast prema sportu – košarka je bila moja prava ljubav.

Sve što sam želela, stalno su mi govorili, bilo mi je na dohvat ruke.

I tako, kada sam se jednog dana početkom oktobra 2012. probudila iz medicinski izazvane kome u toj bolničkoj sobi u Santa Moniki, u strašnim bolovima, nije bilo samo zato što sam bila neprepoznatljiva: lišena celog identiteta, lepote i tela koje me je, mislila sam tada, učinilo mnome.

- Pronađena sam onesvešćena kod kuće, sa temperaturom od skoro 42C, bubrezi su mi otkazali. Imala sam dva srčana udara i dato mi je samo jedan posto šanse da preživim. Kada sam se probudila nedelju i po kasnije, nakon što sam stavljena na aparat za održavanje života, bila sam puna tečnosti, imala sam 90 kila, kosa mi je bila toliko umršena da mi je glava bila obrijana, a noge su mi bile crne od gangrene.

Tek kada sam čula da medicinska sestra govori da će morati da amputiraju nešto mladoj ženi, shvatila sam da govori o meni.

Otišla sam iz bolnice tri meseca kasnije u invalidskim kolicima i vratila se kući, šokirana, pokušavala da se pomirim sa svojom novom realnošću.

Osam meseci sam se vozila u kupatilo i sedela na stolici pod tušem vrišteći na Boga, pitajući se zašto i kako se to dogodilo. Nisam mislila da ću ponovo biti voljena, nisam mislila da ću biti poželjna - definitivno nisam mislila da će me modni svet ikada prihvatiti.

Neko vreme, u mojim najmračnijim trenucima, bila sam na ivici samoubistva. Morala sam da se prisilim da kopam duboko da vidim da se lepota ne nalazi samo u fizičkom, već i u tome kako utičemo na druge i svet. Na kraju sam shvatila da je protetika moj put ka nezavisnijem životu, ali videvši "ukočene" udove medicinskog izgleda koji su bili dostupni, mučila sam se da vidim kako ću od njih napraviti sebe. Da bih krenula napred, znala sam da moram da stvorim nešto što se uklapa u moj identitet.

Oduvek sam volela zlato, pa sam odlučila da od svojih nogu napravim nakit, da svesno napravim nešto što ljudi gledaju i čime su fascinirani. Rezultat je, verujem, nešto blisko umetnosti.

U međuvremenu, međutim, još uvek sam bila u agoniji: levo stopalo mi je bilo teško oštećeno i bila mi je potrebna nedeljna nega rana i više operacija. Približavala sam se tridesetoj, imala sam planove da budem majka i očajnički sam želela da povratim svoj život kao sportiste, ali zbog bola sam bila kao u zatvoru, mrzeći svaki dan.

Znala sam da nemam izbora osim da se podvrgnem drugoj amputaciji. Bilo je izuzetno teško, ali to je bila najbolja odluka za moju budućnost i za moju sreću. To je značilo da sam preuzela kontrolu.

Pokušala sam da uradim isto sa svojom karijerom. Tokom protekle decenije od kada mi je dijagnostifikovan TSS, bila sam svedok tome kako industrija polako prihvata inkluzivnost, ali nemojte pogrešiti: morala sam da se borim za svoje mesto. Nije bilo nacrta za model kao što sam ja. Retko se neko poput mene javljao na pisti. Morala sam da stvorim sopstvenu traku, sopstvenu aveniju postojanja.

Šetajući revijom Louis Vuitton-a osećala sam se kao da sam napravila pun krug.

Za sve to vreme, ostala sam veran jednom jednostavnom osnovnom uverenju: da sam kao i bilo ko drugi. Mogu da nosim bilo šta. Mogu da uradim bilo šta. Jedina razlika? Moje noge su od zlata.

To je uverenje koje se proteže na svaki aspekt mog života – kao gej žena, mislim da svako zaslužuje da ima nekoga ko mu pristaje, zbog čega se oseća posebnim i voljenim. Svi smo mi ljudska bića i trebalo bi da budemo prihvaćeni takvi kakvi jesmo, a ne da se izbegavamo zbog toga koga volimo ili kako izgledamo. Verujem da ljudi otvaraju oči i shvataju da je ljubav i da prema ljudima treba postupati jednako. Nismo u potpunosti tu, ali dešavaju se promene. I mislim da je to važan deo.

Činjenica je da na tržištu ne postoje zaista sigurni proizvodi za menstruaciju. Mora postojati više transparentnosti i više informacija o tome šta se može dogoditi ako koristite tampone i odgovornost bi trebalo da bude na korporacijama da to obezbede.

Pogledajte reklame za tampone: vidite devojku kako trči na plaži, ali gde je upozorenje o potencijalnoj fatalnoj šteti koju proizvod može da izazove? Uvek koristim cigarete kao primer: vidite kutiju i vidite šta može da se desi, ali na vama je da birate da li ćete pušiti ili ne. Tako bi trebalo da bude i sa proizvodima za žensku higijenu.

Pitanje je, kada će se briga o zdravlju žena shvatiti ozbiljno? Nadam se da će dokumentarni film koji snimam o svom iskustvu, a koji sam započela u prvim danima mog oporavka, naterati one na vlasti, ali i javnost, da sednu i obrate pažnju.

Važno je da ljudi vide mračnu stvarnost onoga kroz šta sam prošla. Nadam se da će ih moj bol i trauma naljutiti i naterati na promene.

Srećom, moji dani više nisu ispunjeni time što vičem na Boga. Vratila sam svoju pokretljivost. Imam novi set izuzetno kul nogu i trenutno treniram za Njujorški maraton. Najviše uživam u malim stvarima: životu u sunčanom Los Anđelesu, šetnji moja tri psa i u zaljubljenosti u moju neverovatnu devojku. Ponovo osećam vetar u kosi. Moj život je tako lep. Koliko god to zvučalo ludo, osećam se kao da sam ovakva ceo život. Ne osećam se ništa drugačije, samo stvarno, stvarno srećno i blagosloveno - rekla je manekenka za "Vog".

(Kurir.rs)

Bonus video: