SUDBINA POSLEDNJE CARICE IRANA: Nikad nije nosila HIDŽAB, zbog nje su se menjali ZAKONI, ovako je upoznala muža, a evo gde je sad!

Strašni događaji koji su u prethodnom periodu potresli Iran, podetili su mnoge na zlatan period života na tim prostorima, a mnogi pamte da je u to vreme vlada polsednja carica Irana, Fara Pahlavi.

Fara Pahlavi, rođena kao Fara Diba, rodila se u Teheranu 1938. godine, kao jedino dete Soraba Dibe, vojnog oficira koji je završio francusku vojnu akademiju Sent Sir, i njegove supruge Faride Dibe Gotbi.

Porodica Diba je među svoje pretke ubrajala ambasadore i kolekcionare umetničkih dela i bila je solidno pozicionirana među persijskom elitom. Fara se obrazovala u italijanskim i francuskim školama u glavnom gradu Irana i uživala je u relativno udobnom načinu života. Njeno idilično detinjstvo, međutim, bilo je pokvareno preranom smrću njenog oca, sa kojim je Fara bila posebno bliska.

Pre svoje smrti, Sorab je svojoj ćerki usadio ljubav prema francuskom jeziku (koji je bio široko rasprostranjen u Teheranu) i kulturi, a od svoje majke, Diba je nasledila žicu nezavisnosti i naprednog razmišljanja.

Faride je odbila da natera svoju ćerku da nosi hidžab, a ugovoreni brak nije dolazio u obzir, ohrabrila ju je da ode da studira arhitekturu u Parizu uz stipendiju.

Njene kolege iz razreda opisale su je kao „vrednog studenta“ koji je učio dugo u noć i nikada nije prekinuo nastavu. Fara Diba je u proleće 1959. godine napravila kratku pauzu od studija da bi prisustvovala prijemu u ambasadi za vladara (šaha) svoje zemlje: Mohamed Reza Pahlavi.

Tračevi među teheranskim elitama tvrdili su da je šah tražio novu ženu nakon što se od svoje druge razveo pre godinu dana zbog njene nesposobnosti da rađa decu.

Ime Fara Dibe već se pojavljivalo kao ime potencijalne kandidatkinje, a šah je kasnije priznao:

- Znao sam čim smo se upoznali... da je ona žena koju sam tako dugo čekao, kao i kraljica koja je potrebna mojoj zemlji.

Pre isteka godine njih dvoje su se venčali.

Mohamed Reza Pahlavi je imao velike vizije za svoju zemlju. Sanjao je o stvaranju moderne Persije koja će, podržana ogromnim naftnim bogatstvom zemlje, služiti kao utočište za demokratiju i slobodu na Bliskom istoku.

Početkom 1960-ih, pokrenuo je svoju „Belu revoluciju“, veliki plan za društvenu i ekonomsku reformu koji je uključivao povećanje prava žena (uključujući pravo glasa), zemljišnu reformu, podelu profita za radnike u fabrici, otvaranje akcija u državnim fabrikama za javnosti i uspostavljanje „programa opismenjavanja“ za obrazovanje siromašnih u zemlji.

U vreme šahovog zvaničnog krunisanja 1967. godine, Iran je uživao jednu od najviših stopa ekonomskog rasta u svetu i reputaciju bastiona mira i stabilnosti u Persijskom zalivu. Šah je od početka jasno stavio do znanja svojoj budućoj nevesti da njena uloga neće biti samo ceremonijalna, kao što je to bilo za kraljice iz prošlosti.

Deo privlačnosti Fara Dibe za šaha, osim njenog prirodnog šarma i ljubaznosti, bila je i činjenica da je obrazovana na Zapadu i da je razmišljala svojom glavom. Diba je bila jedinstvena i po tome što su joj sopstveni finansijski problemi i iskustvo studenta dali uvid u borbu siromašnijih ljudi u zemlji. Diba je čak izjavila da će se kao kraljica posvetiti „službi iranskom narodu“. Zajedno, kraljevski par bi uveo „zlatno doba Irana“. Iako je Fara Pahlavi već 1960. godine rodila šahu sina i naslednika, kao simbol njegove potpune posvećenosti unapređenju prava žena u svojoj zemlji, šah ne samo da je krunisao nju za šabanu (caricu) Irana 1967. godine, već je i imenovao nju za regena, što je značilo da bi ona vladala u slučaju da on prerano premine i to dok njihov sin ne postane punoletan.

Sa svoje strane, Fara Pahlavi je ohrabrila meku revoluciju svog muža kroz svoju podršku umetnosti. Umesto da se fokusira na otkup drevnih iranskih artefakata, Pahlavi je odlučila da investira u kolekciju moderne umetnosti. Svedočanstvo njene dalekovidnosti je da zbirka Renoara, Gogena, Poloka, Lihtenštajna i Vorhola koju je sakupila vredi oko 3 milijarde u današnjim dolarima, a zbog svog besprekornog stila, ličnog šarma i podrške umetnosti, Farah Pahlavi je nazvana „Džeki Kenedi sa Bliskog istoka“.

Godine 1976. Endi Vorhol je čak otputovao u Iran da stvori jedan od svojih čuvenih portreta carice na svilenom situ. Bob Kolačelo, član Vorholove pratnje koji je pratio umetnika na putovanju, kasnije je rekao da je „Severni Teheran podsetio na Beverli Hils”.

Manje od tri godine nakon posete Endija Vorhola, iranska prestonica bila je daleko od Beverli Hilsa. Iako je Iran uživao u ekonomskom procvatu zahvaljujući svojim rezervama nafte, 70-ih godina prošlog veka zemlja je bila na prvim linijama hladnog rata.

Ista nafta koja je učinila Iran bogatim, bila je neodoljivo privlačna i zapadnim i sovjetskim silama, koje su svaka pokušavale da izvrše svoj uticaj na zemlju.

Šah i viši slojevi bili su skloniji zemljama Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država. Određeni delovi iranskog društva, međutim, bili su besni zbog onoga što su videli kao napuštanje njihove tradicionalne kulture i vrednosti. Oni su negodovali zbog uticaja zapadne kulture na iranske elite i na šahove reforme su gledali kao na pokušaj potpunog iskorenjivanja njihovog nasleđa.

Muslimanski sveštenik Ruholah Homeini bio je jedan od najglasnijih glasova koji su pozivali na svrgavanje šaha. Homeini je bio prognan 1964. godine, ali je nastavio da seje seme nezadovoljstva u Iranu putem radija. Uprkos svim svojim dobrim namerama, šah je i dalje bio diktator sa moći života ili smrti nad svojim podanicima, a njegovo brutalno gušenje demonstranata samo je podstaklo ciklus nasilja u zemlji.

Stvari su dostigle vrhunac u septembru 1978. godine, kada su šahovi vojnici pucali na gomilu demonstranata, što je dovelo do hiljada žrtava. Demonstracije su se brzo pretvorile u nerede, a Homeini je stalno raspirivao vatru. Konačno, u decembru 1978. godine, vojnici su počeli da se pobune i šahov stisak na vlasti je slomljen. Kraljevska porodica je pobegla iz svoje domovine pre nego što je konačno potražila utočište u Sjedinjenim Državama 1979. Šah je umro u Egiptu 1980. godine, a još uvek u izgnanstvu Fara Pahlavi trenutno provodi svoje vreme između Sjedinjenih Država i Evrope, pošto se nikada nije vratila u Iran.

Nasleđe Fare Pahlavije je mešovito. Neki Iranci rado se prisećaju vladavine Pahlavije i njenog supruga kao zlatnog doba slobode i nezavisnosti. Drugi je vide kao modernu Mariju Antoanetu, koja svoju zemlju troši u propast dok siromašni nastavljaju da pate.

(Kurir.rs/Allthatisinteresting)

Bonus video: