EVO KAKO SE VRBUJU LJUDI U SEKTU! Simonida piše da preko društvenih mreža mladi dobijaju zadatke, a poslednji je DA SE UBIJU!

Književnost Simonide Milojković davno je sinonim za bestselere kakvi se čitaju u svetu. Od "Grabljivice", koja je šokirala čitaoce svetom prostitucije, preko "Ljubavi u doba kokaina", Milojkovićeva je hrabro ušla u tamne ulice i sobe gde borave oni na ivici života. Poslednjom knjigom otišla je najdalje, a svi bi trebalo da je pročitamo.

U novom romanu uvodite nas u svet sekti na domaćem terenu. Većina vaših knjiga je zasnovana na istinitim događajima. Jeste li imali neka iskustva sa sektama ili poznajete ljude koji su upali u tu strašnu priču?

- Nažalost, to se desilo u mom najbližem okruženju. Dvadesetdvogodišnji mladić, sin mog druga, mesecima nije napuštao kuću. Skoro danonoćno je sedeo pred kompjuterom. Jadni roditelji su se sekirali jer su smatrali da je zavisnik od video-igrica. Ali zlo je bilo mnogo veće. On je preko društvenih mreža postao žrtva satanističke sekte, sa čijim vođom i članovima je svakodnevno održavao kontakt. Skok u smrt sa devetog sprata stana u kojem je živeo sa roditeljima jeste zadatak koji je dobio. Na nesreću, izvršio ga je uspešno. Beživotno telo sina jedinca mojih prijatelja pronađeno je na pločniku ispred zgrade.

Kako izgleda mehanizam regrutovanja?

- Trinaestogodišnja devojčica, ćerka moje drugarice, dobijala je zadatke preko društvene mreže: svakodnevno se molila sotoni, povredila je svog do tada voljenog psa, urezivala žiletom po svojoj koži obrnute krstove i pentagrame, a poslednji zadatak je bio da na Veliki petak skoči sa simsa svog stana na četvrtom spratu. Zahvaljujući pribranosti komšija i njene majke, do tragedije nije došlo, ali je devojčica nakon toga opsesivno pokušavala da izvrši samoubistvo svim dostupnim sredstvima. Nakon godinu i po dana lečenja u duševnoj bolnici spas je našla u jednom manastiru. Danas je oporavljena i psihički uravnotežena učenica srednje škole.

Ima li starijih ljudi koji upadaju u sekte?

- Priča moje sredovečne prijateljice nema srećan kraj. Žrtva "nju ejdža" obesila se u svom stanu. Oduvek je pokazivala interesovanje za onostrano: horoskopi, numerologija, posete gatarama, šamanima, lažnim hodžama, nošenje talismana i zapisa. Radoznalost ju je dovela do meditacije. Ta tehnika joj je omogućila da - kako je govorila - komunicira sa anđelima. Ta "svetlosna bića" davala su joj uputstva za život. Bili su to njeni duhovni vodiči koji su je odveli u smrt. Nakon svih ovih slučajeva rešila sam da se upoznam sa sektama i napišem roman "U zagrljaju princa tame".

Vaše teme otvaraju oči roditeljima i društvu u celini. Zašto je zlo zavodljivo, ima lepo lice i kako prepoznati šta se krije ispod luciferijanske privlačnosti?

- "Čudnovato je to kako je ono što je dobro dosadno, a kako je zlo zanimljivo", rekao je Alister Krouli, tvorac savremenog satanizma. Satanizam je najprivlačniji tinejdžerima. U tim godinama svi smo pomalo buntovni, odupiremo se roditeljskom i svakom drugom autoritetu, nastojeći da izgradimo svoj ego. Osnovni zakon Alistera Kroulija glasi: "Čini šta hoćeš i neka ti to bude jedini zakon". Ta prividna apsolutna sloboda privlači mlade. Ali Kroulijev zakon je i ovo: "Čovek ima pravo da ubije one koji mu ograničavaju ta prava". Istiniti junaci knjige "U zagrljaju princa tame" to i čine: i ubistvo i samoubistvo. Kasno shvataju da je apsolutna sloboda zapravo ropstvo.

Likovi satanskog i vampirskog porekla često imaju magičan uticaj na ljude. Zašto se "palimo" na Drakulu i slična nehumana bića?

- Najveće lukavstvo đavola jeste u tome što je ubedio čoveka da ne postoji. Kada bi se nečastivi pokazao u svom pravom izgledu, ljudi bi vrištali od užasa. Zato se maskira u džoint marihuane, liniju kokaina, pornografiju, sto za rulet... Razni crtani filmovi, knjige i filmovi o Hariju Poteru, serija "Lucifer" i mnoge slične o simpatičnim vešticama i vampirima, proslavljanje Noći veštica u obdaništu i školama stvaraju pogodno tle da se kod mladog bića razvije simpatija prema zlu.

Droga, prostitucija, iskorišćavanje ženskog tela teme su ostalih vaših visokotiražnih knjiga. Da li vam je lako to da opisujete?

- Puštam junake svojih knjiga da sami govore o svom životu. I psihički i fizički je teško opisivati te scene. Često me, dok radim, boli želudac, osećam pritisak u grudima i knedlu u grlu. Ali cilj je da čoveka koji pročita roman odvratim od tog zla. A to je vrednije od bola u stomaku i suza u očima. U poređenju sa "U zagrljaju princa tame", istraživanje za prethodne romane mi dođe kao godišnji odmor.

I vaš lični život mogao bi da bude roman. Radili ste u kafani, kockarnici, postali novinarka, tekstopisac, da biste na kraju postali autorka najčitanijih knjiga na ovim prostorima i predavač o štetnom uticaju droge. Hoćete li napisati svoju autobiografiju?

- O svačijem životu može da se napiše knjiga i snimi film. Moj život jeste buran i interesantan zato što sam ja radoznala, hrabra i pomalo luckasta. Da bih došla do dobre priče, često gurnem glavu tamo gde neko pametan ne bi ni levu nogu.

Doživeli ste svašta - bračnu prevaru, razvod, neuspeh u borbi za potomstvo...

- Raširenih ruku i sa velikom radošću prihvatam svakog čoveka. Rezultat toga je veliki broj prijatelja, a tamna strana moje otvorenosti je nekoliko zlih ljudi koji su hteli da se okoriste o moju dobrotu ili iz čistog sadizma pokvare moju sreću. Ako treba da biram da li da budem žrtva ili prevarant, bez dileme biram ulogu žrtve. Hvala bogu, ustala sam nakon svakog pada. Otreseš prašinu, a kraste sa kolena vremenom otpadnu. Važno mi je da mirno spavam, kroz život idem dignute glave i svakog čoveka mogu da pogledam u oči. Ne bih da budem na drugoj strani jer ništa nas toliko ne osakati kao bol koju smo drugome naneli.

Kad se okrenete, koji period života vam je bio najteži?

- Najteže mi je bilo da prebolim to što nemam decu. Posle druge neuspešne vantelesne oplodnje, ali i traume zbog razvoda, obolela sam od depresije. To je strašna bolest, jeziva. Očaj je neizdrživ. Lečila sam se kod psihijatra i kliničkog psihologa u domu zdravlja, pila lekove oko šest meseci i, hvala dragom bogu, iščupala sam se. Spasli su me medicina i pravoslavlje. Čitala sam Novi zavet i svete oce, njihova žitija i pouke, i tu pronašla odgovore na sva pitanja. Prestala sam da patim što nemam decu i vremenom sam to prihvatila kao božju promisao. Ko zna čega me je spasao. Jer, ne donose sva deca sreću svojim roditeljima, mnoga unesreće svoje očeve i majke, pa i dignu ruku na njih. Tako sam to prihvatila i danas nemam nikakvu žal zbog toga što nemam potomstvo. Verujem da mi bog daje ono što je najbolje za mene. U crkvi sam našla mir, radost, utehu i smisao.

Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović

Bonus video: