NAŠ GLUMAC DOBIO ULOGU U KUMU, ALI KADA SE VRATIO U ZEMLJU, ZAGLAVIO ZATVOR: Burduša život nije mazio, tragedije su se samo nizale

Jovan Janićijević Janaćko Burduš rođen je 18. maja 1932. godine kao jedan od petoro dece učitelja Janićija i domaćice Vere.

Tada je otac našeg čuvenog glumca prešao u poštansku službu, s obzirom na to da je na Solunskom frontu bio jedan od najboljih telegrafista. Tako je porodica Janićijević 1934. godine došla u Beograd.

Nije njihova sreća dugo trajala. Kada je Nemačka 6. aprila 1941. godine bombardovala Beograd Janićijevićima je izgorelo sve osim mlina za kafu. Srećom, poštanska solidarnost je uvek bila jaka i ova velika porodica smeštena je u tri kancelarije, a kolege Burduševog oca donosile su ko šta je mogao – sto, stolice, kredence… Ipak, Jovan je imao osam godina kada mu je oca uhapsila Specijalna policija.

Janićijevići nisu imali danima šta da jedu. Najveća poslastica bila im je pečena šećerna repa. Zato je Jovan zajedno sa ostalom gladnom poštanskom decom potkradao nemačku menzu, dok su ih italijanski vojnici hranili i družili se sa njima, a dečaci bi im pomagali u nekim sitnim poslovima. Jednog od Italijana koji im je dosta pomogao Burduš je do kraja života pamtio. Bio je to – Manolo.

Tokom okupacije teško se dolazilo do drva za ogrev. Kad bi neka porodica i uspela da dobije drva morali su da prate natovarena kola kako ne bi došlo do krađe. Kao i mnoge druge klince, ratno siromaštvo je nateralo Burduša da se izvešti u krađi u trku.

– Zaletimo se, maznemo cepanicu i tutanj – pričao je on.

Ipak, jednom su ga uhvatili, jer je ukrao teže parče i nije mogao da trči dovoljno brzo. Odveden je u komesarijat, dobio je batine i za kaznu je morao da opere stepenice jedne zgrade – od šestog sprata do prizemlja.

Manolo je bio uhapšen 1943. godine kada je Italija kapitulirala. Nemci su pohapsili italijanske komuniste i tada su deca potkradala bedne kuhinje svojih majki i nosila ratnim drugovima proju u zatvor. Međutim, jednog dana kada se Burduš igrao sa drugarima na poljančetu, Nemci su izveli šestoricu Italijana i sa njima Manola. Postrojili su ih, ispred javnog toaleta, po jednog ispred svakog boksa nužnika.

Deca su vikala i plakala dozivajući Manola, a on ih je pogledao, osmehnuo se i pozdravio ih klimajući glavom. Sledećeg trena pao je u izmet pogođen nemačkim mecima. Vojnici Trećeg rajha prišli su mrtvim Italijanima i još dublje ih šutnuli u toalet.

Jovan Janićijević Burduš do kraja života pričao je priču o Manolu, Italijanu koji ga je hranio, govoreći da u je od trena njegove pogibije duša tužna.

Godine 1944, 8. oktobra, baš na Jovanov rođendan, malo je falilo da cela porodica Janićijević pogine. U trenutku kada je počelo bombardovanje, nalazili su se u nemačkom skloništu.

– Bombа je pаla kroz šupljinu od liftа direktno do nаs, аli, srećom, ne eksplodirа. Međutim, od pritiskа vаzduhа, mislili smo dа ćemo se ugušiti. I tаdа drugа bomba pogodi nаš stаn i opet ostаdosmo bez igde ičegа – ispričao je jednom prilikom.

Po zаvršetku rаtа Burduš je krenuo u školu. Međutim, nije imao mnogo sreće u obrazovanju jer je, kako je pričao, bio rođeni baksuz. Na času istorije, kod najstrožeg nastavnika, drugar mu je šaputao – ali sve pogrešno. I ceo razred se smejao, a Jovanu je prekipelo i nasred časa je izudarao tog šaptača. Izbacili su ga iz škole, a reakciju svog oca doveka je pamtio:

– Kаo što od g… bivа pitа, tаko od tebe čovek. Ako, аko! Mаrš nа vršаlicu!

Malo ko je mogao da pretpostavi tada da će mali Jovan postati jedan od najboljih srpskih glumaca svih vremena.

U svojoj knjizi “Blistavo i strašno”, Bekim Fehmiu piše kako su tih godina on i Jovan bili veoma blizu angažmana u Kopolinoj gangsterskoj sagi koja je obeležila čitavu epohu.

Naime, Janićijević, koji se 1969. proslavio ulogom u seriji “Muzikanti” i dobio nadimak Burduš koji će ga zauvek pratiti, tokom 1970. je mesec dana proveo u Los Anđelesu, ostvario kontakte sa tamošnjim producentima i ubrzo ušao u najuži izbor za ulogu italijanskog mafioze Vita Korleonea, sa svojim mrkim pogledom i jakim akcentom. Jedini problem bio je što ne zna engleski jezik.

Fehmiu piše da je u Rimu (1971) bio u gostima kod Dina de Laurentisa i njegove supruge, glumice Silvane Mangano, kada ga je u toku večeri čuveni producent upitao: “Zašto se onaj tvoj kolega nije vratio u Los Anđeles da nauči engleski za ulogu u filmu ‘Kum’? Ali sada su odlučili, nažalost, da svi glumci budu Amerikanci”.

Da je upoznao veliku zvezdu Džona Vejna, pohvalio se i Jovan Janićijević u januaru 1972. za “RTV reviju”.

– Kada je čuo da sam jugoslovenski glumac, Vejn se nasmešio i rekao: “Mnoge kolege pričale su mi da su se na snimanju u Jugoslaviji sjajno provele. Voleo bih da se i meni ukaže ta prilika! – sećao se Burduš, koji se vratio u Beograd pošto mu je istekla viza.

Ipak, umesto holivudske karijere, život mu je doneo surov obrt.

U saobraćajnoj nesreći koju je izazvao nesmotrenom vožnjom u centru grada njegov suvozač je poginuo. Janićijević je osuđen na kaznu zatvora koju je izdržao u požarevačkoj Zabeli.

– Tata je imao petogodišnji ugovor sa studiom “Metro-Goldwyn-Mayer”. Kada je 1972. sve već bilo dogovoreno, došao je po mamu i mene. Međutim, dogodio se kobni udes u kojem je jedan njegov prijatelj poginuo. Usledila je drama, suđenje, i tata je umesto u Holivud otišao na godinu dana u zatvor “Zabelu” – ispričala je jednom prilikom glumica Ksenija Đokić, ćerka Jovana Janićijevića, koju šira publika zna kao deo BB šou ekipe.

Posle toga je nastavio da glumi u filmovima “I bog stvori kafansku pevačicu”, “Valter brani Sarajevo”, u hit serijama “Majstori”, “Pozorište u kući”…

Poslednji put je stao pred kamere u filmu “Velika frka“ sa Gagom Nikolićem u glavnoj ulozi (1992). Iste godine je preminuo, 26. februara 1992. i, nažalost, postao još jedan od naših nepravedno zapostavljenih glumaca.

(Kurir.rs)

Bonus video: