GOLOTINJA U IGRI PRESTOLA DELUJE NEPOTREBNO I EKSPLOATATORSKI: Autori su ovim namerno igrali na kartu kontroverze i provokacije

Zadovoljan viđenim u seriji "Kuća zmaja", odlučio sam da bindžujem prethodnu (hronološki kasniju) "Igru prestola", jednu od serija koje steknu veliku popularnost i, iako uglavnom hvaljene, izazivaju i rasprave u javnosti i podeljena mišljenja o sadržaju.

Moram priznati da u vreme kada je bila emitovana na HBO (sada se može gledati u njihovoj biblioteci), između 2011. i 2019, kada je bila i najpiratisanija serija na svetu, nisam bio oduševljen. Razlog za to je lične prirode i nema veze s kvalitetom serije, već su mi tada pročitani romani Džordža Martina bili sveži u sećanju i imao sam neprekidni osećaj da u ekranizaciji nešto nedostaje. Martin je stvorio svet koji podseća na Zemlju, ali sa svega dva istražena kontinenta, pa i ta dva delimično.

Iako se svrstava u žanr fantazije ili epske fantastike, snažan akcenat je na likovima, njihovim odnosima, ambicijama i (zlo)delima, te se kao žanrovska odrednica bez problema može dodati i politički triler. Zbog kompleksnih likova i komplikovane radnje koja od njih proističe, serija nije u stanju da prenese brojne suptilnosti i detalje, tako da mi je tada mnogo toga delovalo zbrzano i bez finih vinjeta koje su romani pružali. Šta da se radi, drugačije je to.

Pristupivši seriji hladne glave i neopterećen upravo pročitanim, potvrdio sam stav mnogih da je reč o vrlo važnom i zanimljivom ostvarenju, mada manjkavom.

Serija je još tokom premijernih emitovanja bila kritikovana zbog mnogo golotinje, seksa i nasilja. Takve kritike nisu neuobičajene, često se uz neko delo javljaju i dežurni moralisti, ali moram priznati da golotinja u seriji zaista deluje nepotrebno i eksploatatorski - golotinja golotinje radi, gde te brojne oskudno odevene (ili neodevene dame) nemaju skoro nikakav uticaj na radnju i tek sitan značaj za oslikavanje likova.

Seksualne veze, od onih inspirisanih ljubavlju, preko plaćenih, pa do nasilnih i incestuoznih, jesu jedan od pokretača priče, ali povremeno deluje da su autori ovim namerno igrali na kartu kontroverze i provokacije.

S druge strane, nasilje, borbe, ratovi i nemoralno ponašanje, spletke, zabadanje noža u leđa (što figurativno, što bukvalno) jesu snažna odlika serije i ono što je u njoj prikazano ne izgleda mnogo drugačije od onoga što se može pročitati u istorijskim knjigama. Srednjovekovne borbe za vlast jesu izgledale otprilike ovako, savezništva su sklapana, ali i raskidana, vlastelinske kuće jesu živele u tenzijama i brutalnim razračunavanjima.

"Igra prestola" na ekranu sjajno ogoljava ljudsku prirodu, ne samo u pogledu oholosti i bezobzirnosti nego i želje da se učini nešto dobro. I kao što se u životu često događa, kako kažu - put ka paklu popločan je najboljim namerama, krajnji ishod ne mora da bude onakav kakvim ga je čovek zamislio. Ne mora da bude ni dobar.

Zablude i nejasne situacije, što izazvane neznanjem, što tuđim spletkama, dovode do problema koji potom eskaliraju do te mere da je nemoguće setiti se kako je problem započeo. Serija jeste malo teška da praćenje zbog izuzetno velikog broja likova, ali zbog poznatog bespoštednog odnosa prema njima, uvek u nekoj razumnoj meri.

Zamršena priča oko borbe za glavni presto svih sedam kraljevstva pokriva ono što bi zaludele ljude trebalo zaista da interesuje, a to je prorečena jaka zima i užasni neljudski neprijatelj koji s njom dolazi. Stare mudrosti su mahom zaboravljene i više ih niko ne shvata ozbiljno, pogotovo u vrtlogu aktuelnih događanja.

Poslednja sezona je izazvala revolt kod dobrog dela obožavalaca, toliko da je bila raspisana peticija da se snimi ponovo. Iskreno, nemam tu nekih velikih zamerki i ona ne odskače od ostalih. Mislim da su se gledaoci previše vezali za likove i postavili se navijački, pogotovo za lik Deneris, koja jeste pokušala da bude voljena kraljica, ali svaki njen trud za mir i oslobođenje, vodio je i ka sukobima. Zastrašujuće, ali nasilje često jeste rešenje.

Autor kolumne: Nikola Popević

(Kurir.rs)