ZAČUDIO SE KAD JE SAZNAO KAKO ĆE IZGLEDATI GROB NJEGOVOG SINA: Prota Milovan opisao poslednje sate čuvenog Glogovca

Naš legendarni glumac Nebojša Glogovac, napustio nas je prerano 2018. godine nakon borbe sa teškom bolesti. Njegov otac, prota Milovan, posle toga otvoreno je govorio o svom bolu.

- Voleo sam njegove uloge, pratio sam ga, osluškivao pažljivo šta o njemu govore kolege, stručnjaci. I niko nije imao ružnu reč da kaže. Blagonaklonost i raspoloženje prema njegovoj dobroti, ako mogu tako da kažem, traju i danas, godinu i više od njegovog upokojenja.Ja to vidim i osećam, jer, nema dana da neko na njegovom grobu, i pre nego što ja tamo stignem da upalim sveću, upali kandilo, ostavi cvet. To nije trenutak. To traje i to je odnos prema njemu i njegovom ovozemaljskom životu - nastavio je prota 2019. godine.

- Odrastao je u crkvi. U oltaru su njegovi prvi koraci. I sad se u crkvenom pevačkom društvu sećaju kovrdžavog dečaka koji je horu donosio naforu, na galeriji. Njega je oblikovala naša vera. I on je o tome nemalo puta govorio. Mislim da se sve vrednosti, sve vrline, kao i mane, iz kuće ponesu. Porodica je temelj. Sve što je kasnije nadogradio Nebojša je na tom temelju podizao. Ugradio u svoje sinove sve istinske vrednosti - istakao je Milovan Glogovac.

- Najpre, da nije vrednost samo ono što je materijalno i opipljivo, već ono što u sebi nosiš. Ljubav prema drugima, nesebičnost i plemenitost kao darove. A darovi se umnožavaju što ih više deliš. Nebojša ih je umnožavao, a vraćaju mu se i sada, danas, u sećanjima koja stižu na njegovu ovozemaljsku adresu. Ne samo iz Srbije i ne samo od Srba, već i od pripadnika drugih naroda iz čitavog sveta. To je dokaz njegove širine i poštovanje čoveka u pravom smislu te reči. Dokaz da njegova vera u dobrotu nije bila uzaludna. Da mu život nije bio uzaludan. A zašto je tako kratko trajao, to sami Bog zna - nastavio je glumčev otac ispovest za pomenuti medij.

Prisetio se i kako je sa sedmogodišnjim Nebojšom iz muke krenuo iz rodne Hercegovine i došli su najpre u Opovo, a potom i u Pančevo, a veze sa tradicijom čuvalu su tokom celog odrastanja našeg glumca, dok su pouke „ne odaj se u najvećoj žalosti, kao ni u najvećoj radosti“ i „u dobru se ne uznesi, u zlu se ne ponizi“ bile deo njegovog vaspitanja.

- To je sve tačno, ja ipak mislim da je Nebojšu više oblikovala vera od ljutog kamena. Vera koju smo otuda doneli u grumenu zavičajne zemlje. Bila su to teška vremena za crkvu. Vreme u nevreme. U našoj kući, u Pančevu, okupljali su se umni ljudi koji su životom svedočili težinu postojanosti u veri. Bile su to tribine, oslobađanje straha i očuvanja svesti. Nebojša je upamtio policijske straže na ćoškovima naše kuće. Popisivanja ljudi koji su dolazili u crkvu. Prekršajne prijave protiv mene i kažnjavanja, jer sam okupljao vernike. Crkva je tada imala slobodu, ali samo u oltaru. Crkva, bez vernika. To je Nebojšu učinilo borcem. Strpljivo je stasavao u borca. Celog svog života on je to nosio u sebi i poneo u svoju kuću. Svoje sinove, Gavrila i Miloša, podigao je na istinskim vrednostima. Dao im odgovore šta je moral, zakon, vera, kako se postaviti u društvenom životu, a ne izgubiti sebe - priča on dalje.

- Kojoj slici, kojem razgovoru, čemu se sve ne vraćam? Svaka slika je tu. Živa. Ne znate šta čovek od toga može da izdvoji. Sve je vredno. Sve je deo života. Sve je veza… Vi pitate: U kakav čvor je moguće stegnuti srce da sinu, bez jauka, držite opelo? Moj jedini odgovor je – molitva. Ona je najbolji lek. Najbolja terapija. Ako je nema, onda je jauk. Onda je beznađe. Očajanje. A, jesmo li isti ljudi posle nesreće? Kad se poremeti red, onaj koji je ustaljen, da sahranjujemo, što kažu ljudi, po redu, pa se suočimo sa sudbinom da sahranjujemo decu… To jeste muka, to jeste tuga… Nema veće nesreće… Ali, molitva pomaže čoveku da na pravi način podnese susret sa takvom nesrećom i sa smrću - ističe prota Milovan.

- To je bilo nekoliko sati pred Nebojšinu smrt. Tog popodneva, tog četvrtka, on je bio podosta u lošem stanju. Trebalo je da primi i drugu hemioterapiju. Uz njega je bila njegova supruga Milica. Ona je stalno bila sa njim. Sve vreme. I ja sam bio sa njima. Smestili smo ga u krevet i nismo tada mnogo pričali. Sestre su mu priključile terapiju i ja sam otišao. Oko osam, uveče, Milica nam se javila. Kaže nam: ‘Dobro je podneo terapiju, čak se i šalio sa mnom… U petak, oko dva po ponoći…’. Bolest je bila jača. Nagla. Za mesec dana ga nam je uzela… - dodao je on sa knedlom u grlu.

Ono što ga je posebno začudilo jeste kada je čuo da na grob njegovog sina nije moguće postaviti onakav krst kakav se postavlja po pravoslavnim običajima. Naime, ovi običaji se ne poštuju u Aleji zaslužnih građana.

- Nebojša je u svakoj mojoj molitvi, ali i u molitvi bratstva manastira Ostrog, Dečani i svuda gde su ga voleli i poštovali. U molitvi se kaže: Primite ga u svetlost lica Božijega. I on je tamo, u toj svetlosti - zaključio je otac Nebojše Glogovca.

(Kurir.rs/Nova)

Bonus video: