ŽIVOT SA RAKOM ISTI JE KAO ŽIVOT U LOGORU: Prošlo je 3 godine od smrti Isidore Bjelice, a njene reči o RAKU izazivaju FIZIČKU BOL!

U subotu, 5. avgusta, navršilo se tri godine od smrti poznate srpske spisateljice Isidore Bjelice. Ona je nastavila da živi kroz svoja dela, kroz svoje britke reči, a u poslednjim godinama života najčešće je pisala i govorila upravo o svojoj bolesti. Podsetimo, Isidora se dugi niz godina borila se sa rakom jajnika, a njena borba protiv bolesti bila je iscrpljujuća i teška, ali joj je ipak produžila život za nekoliko godina.

"Većina mog života je greška, pa je prirodno da pogrešim i oko terapija", prokomentarisala je svojevremeno Isidora, govotila je i o grčevitoj borbi za život, o borbi koja joj nije davala predaha.

"Imam kancer jajnika koji se širi kao požar. Danas mogu da budem u remisiji, a za dva meseca na samrti. U borbi s rakom nema pravila. Zato sam tragala za lekom u 12 zemalja", rekla je tada Isidora, dodajući da, budući da zvaničnog leka nema, sama je pokušavala da ga pronađe. "Četiri puta sam bila na ivici smrti i četiri puta se vraćala. Videla sam koliko je čovek glup i malen", istakla je.

Tražila je snagu u porodici, čitaocima, a na kraju shvatila jedno: čovek je sam sa tim užasom u sebi i ne može se nigde sakriti, osim u poneki san u kom na tren zaboravi da je bolestan. Ali nije dozvoljeno odustati jer ste onda gotovi.

"Život sa rakom isti je kao život u logoru"

Isidora se govoreći o svojoj borbi prisetila svoje baba-ujne, Jevrejke, koja je bila u koncentracionom logoru. Kasnije, kada je obolela od raka, rekla je Isidori da je život sa tom bolešću isti kao život u logoru. Setila se te njene rečenice kad se i sama razbolela.

"Od trenutka dijagnoze život je logor. Ne znaš kada će te odvesti na pogubljenje, a svaki novi dan je mučenje. Pojma nemaš šta si kriv i što te muče, a opet veruješ u čudo i nadaš se", kazala je Bjelica i dodala da ljudi sa ovom bolešću li polude, ili se prosvetle, ili odluče da umru jer im je dosta svega. "Kažu ovo nije život… Sve ih razumem, ovo nije za živog čoveka. Molila sam dragog Boga da me snaga i zdrav razum ne izdaju."

Isidora je još kao devojčica radije je čitala Kjerkegora nego igrala lastiš. Bila je opsednuta traženjem odgovora i fenomenom timor mortis. Blizina smrti i svi bolovi naučili su je skromnosti:

"Da nemam vere, verovatno bih odustala već pri prvim najstrašnijim fizičkim mukama. Mnogo mi znače molitve i reči mog duhovnika jer je on čovek neverovatnog smirenja, a smirenje je sve."

Isidora je za života poručila i da je za sve žene koje se suoče sa dijagnozom kancera najvažnije da ne paniče i ne očajavaju. To će samo pogoršati stanje. Ni slučajno ne treba da odbacuju zvaničnu medicinu, ali nju mogu da unaprede alternativnom. Govorila je i da naročito treba bežati od onih koji tvrde da će ih samo oni izlečiti.

"Nismo mi šporet da nas neko popravi. Niko ne zna šta je ta bolest, ali dokazano je da radost i pozitivan stav neverovatno povećavaju šanse da se preživi, pod uslovom da čovek želi da preživi. Čovek mora oprostiti sebi, a to je dobrim osobama najteže. Jer mnogi rak karakterišu kao suptilno samoubistvo", govorila je.

(Kurir.rs/ŽenaBlic)

Bonus video: