RUS SE TAKMIČI U ŠOU PROGRAMU "RAME UZ RAME": Anton voli Beograd i zove ga "TEHNO BUNKER", a za Draganu kaže da je VELIKA UMETNICA

Zbog taletnovanog momka iz Rusije, Antona Elkina, plesni šou “Rame uz rame sa Draganom” koji se emituje svakog vikenda na Kurir televiziji od 20 časova, ima internacionalni karakter.

Anton Elkin je rođen 1996. godine u istočnoj Rusiji, u malom gradu na granici sa Kinom. Bavi se plesom od svoje 6. godine, osvajao je brojna takmičenja, nastupao u grupi, solo, ekipi i iza njega su godine iskustva.

Ne stavlja sebe u kalup, ali primarni stilovi su mu hip hop i poping (popping), ali je dobro izverziran i u afru, dens holu (dance hall), voli da ih miksuje jer kaže da izražava muziku kroz ples. Obožava da igra, ali koreografija je sledeći stepenik i prirodni je nastavak njegove umetnosti - “manje se krećeš, ali više misliš”.

Poslednjih 10 godina je uglavnom živeo u Sankt Petersburgu za koji kaže da je najlepši grad u Rusiji, ali ga je želja za istraživanjem drugih zemalja odvela dalje. Naime, do pandemije je radio u Kini, a onda se vratio u Rusiju i rešio da malo proputuje Evropom, a Beograd mu se činio kao odličan izbor.

- Izabrao sam Beograd jer mi se činio kao sjajan i veliki grad. Bio sam na azijskom kontinentu, ali nikad ni u jednoj evropskoj zemlji (minus evropski deo Rusije), pa sam odlučio da dođem u Srbiju, u Beograd i kada sam stigao baš mi svidelo - rekao je, a na pitanje da li je doživeo kulturni šok kada je tek stigao, imao je spreman odgovor:

- Neeee, bilo je ok. Jeste bila velika razlika jer Moskva i Sankt Petersburg su mnogo veći gradovi od Beograda i oba grada su tehnološki razvijena, moderna, a ovde je neki starinski šmek i energija.

Pre nego što je došao u našu zemlju, nije mnogo znao o njoj, o ljudima i kulturi. O Beogradu je čitao i gledao neke putopisne emisije ne bi li se bar malo pripremio pre dolaska.

Posle godinu dana je zavoleo Srbiju.

- Mogu da kažem da mi se sviđaju ljudi ovde. Srbi su baš fini, skoro sve ljude koje sam upoznao ovde su dobri ljudi. Laki za sporazumevanje, uvek hoće da pomognu i to mi se veoma sviđa. Beograd volim, osećam ga. Danju je evropski grad, a noću se se pretvara u tehno bunker, kao berlinski i to je apsolutno za mene, mnogo mi se sviđa.

Naravno, povela se priča i o hrani. Roštilj mu nešto nije legao, ali ruska salata…

- Probao sam dosta, ćevape, sviđa mi se ponekad, ali roštilj je uglavnom preslan i masan za mene. Ta hrana je baš teška. Imam osećaj da je srpska hrana samo meso i hleb. To je za mene previše, više volim da jedem povrće i to mi malo nedostaje ovde. Našao sam roštilj koji mi odgovara (nije toliko slan i masan) i uglavnom tu naručujem. Probao sam i domaća jela, kuvana i ona su dosta slična ruskim. Inače, u Rusiji tu salatu zovemo “Olivije” dok je ceo svet zna kao “rusku” (smeh).

Što se šouua tiče, smatra da može da pogura srpsku plesnu industriju.

- Koliko sam upoznat, nije bilo mnogo ovakvih emisija. Ovaj šou je i o plesačima, kako se spremamo, kako pravimo koreografije, vežbamo i to je veoma lepo jer ljudi poput menadžera, pevača moraju da znaju da je i ples posao. Vredno i marljivo se radi, treba da naučiš kako se igra i nastupa na sceni i to radiš 20 godina u nizu da bi imao svojih 10 minuta na sceni. To je mnogo rada, truda i zalaganja i želim da ljudi znaju i poštuju ovaj posao.

Na pitanje da li smatra da se ples kao posao ne poštuje, Anton je odgovorio:

- U Rusiji, pre jedno 10-15 godina ples nije bio ugledan posao, mnogi umetnici su ga uzimali olako. Bili su u fazonu “voliš da igraš, vidi, dođi da igraš na našem koncertu za džabe, šta je to za tebe, nije to išta posebno…”, a tebi nije dobro kad to čuješ.

Radio sam 20 godina da bih dostigao nivo na kom sam sad, ne znam koliko sam para potrošio na usavršavanje, časove, odlaske u inostranstvo, internacionalne kampove i svo to znanje, da bih radio besplatno?! Međutim, situacija u Rusiji se promenila od tad i sada je bolje, imamo i plesni TV šou koji je baš popularan koji je krenuo pre 10 godina i upravo je taj program dao vetar u leđa plesnoj industriji. Zato želim i nadam se da će i “Rame uz rame sa Draganom” takođe pomoći i pogurati plesnu industriju u Srbiji.

U našoj zemlji je već godinu dana, nastupao je na Beoviziji, Mjuzik viku, radio reklame i TV gostovanja, pa je ispričao i šta misli o našoj plesačkoj sceni.

- Iz nekog razloga, mada mislim i da znam zašto, zato što srpski profesionalni plesači, oni kojima je to posao, oni misle da imaju taj posao, već su dobili nastup na koncertu, snimanja i da su dovoljno dobri, ali nikad ne možeš da budeš dovoljno dobar jer uvek moraš da se nadograđuješ, rasteš i radiš na sebi. To je jedini način da se industrija razvije, a sa njom ćeš i ti. Stalno se nadograđuješ, bez stajanja, ali ljudi ovde misle da su dovoljno kompetentni i to je problem.

Želim da znaju da ako hoćeš da igraš sa Bijonse ili Lejdi Gagom, a svi su videli njihove igrače i kažu “ooo, ovo je neverovatno, ali mi ne možemo tako jer smo u Srbiji”, a to sam već čuo od srpskih plesača… “nemamo tu priliku, mi smo ovde, oni su u Americi, privilegovani su jer su tamo”, ali nije baš tako, moraš samo da radiš, moraš da vežbaš, usavršavaš svoje umeće i jednog dana neko će te primetiti…Moraš da budeš i dobar umetnik koji može da napravi odličan šou, ali za tako nešto su potrebni i odlični igrači. Mislim da možemo da uradimo nešto i napravimo da bude bolje, sve je u našim rukama, smo moramo da rastemo i gradimo industriju.

Rad i delo Dragane Mirković je upoznao zbog ovog projekta i oduševio se kada je video kolika je zvezda i koliko je bogata njena karijera.

- Da, prvi put sam čuo za Draganu jer sam znao neke moderne umetnike sa kojima sam nastupao i radio, ali sada znam da je najveća zvezda i to godinama, preslušao sam dosta njenih pesama, pogledao njene koncerte i ona je odlična, velika umetnica.

Ispričao je i kako se snalazi što se jezičke barijere i sporazumevanja tiče jer je ipak u stranoj zemlji.

- Ok je jer za moj posao plesača, ne moram mnogo da pričam. Zapravo, meni je dosta i da vidim koreografa i pratim šta radi jer mi ne trebaju dodatna objašnjenja. Vidim šta radi i šta želi i pratim to, tako da je lagano. Za neke druge stvari, tipa organizacija i kako rasporediti vreme, e to je pomalo izazovno. Nekad moram da koristim gugl prevodioca ili mi menadžeri prevode, ali u toku samog igračkog procesa je u redu jer to mogu da radim na bilo kom jeziku. Radio sam u Kini i oni pričaju na kineskom, tako da nije problem.

Bio je nervozan jer nije znao šta da očekuje od ovog takmičenja, ali sada je situacija drugačija.

- Sada već imam sliku u glavi i mogu da kažem sam smiren jer sam siguran da mogu ovo, siguran sam u svoju igru i njen nivo, i ne plašim da nastupam. Naravno, uvek si nervozan kada si na sceni i nastupaš, ali ako jednog dana nema treme pred nastup, onda treba da završiš svoju karijeru. Uvek će biti treme pred nastup, ali generalno, mogu da kažem da sam sad opušten - pritom otkrivši vidi li sebe kao pobednika i to u samo jednoj reči.

- Da (smeh).

Ostale takmičare vidi kao kolege, kao ekipu sa kojima zajedno radi na zadacima, kaže da je opušteno, uvek su zajedno, pomažu jedni drugima.

- Za neke od njih imam osećaj da su mi učenici jer se uvek trudim da pomognem. Kad imamo grupni nastup i svi zajedno moramo da se potrudimo da to izgleda dobro, pomognem svaki put kada me pitaju da ponovim nešto ili provežbam opet sa njima zajedno, uvek sam tu da priskočim u pomoć.

U Beogradu se bavi predavanjem, ima svoju zatvorenu umetničku grupu koji čine ljudi sa njegovih časova i tu snimaju plesove, ništa komercijalno, već zbog umetnosti. To su njegovi učenici i vežbaju zajedno, snimaju, treniraju.

- Mnogo ih volim i dosta sam uložio u njih, ima tu Rusa i Srba. Što se drugih poslova tiče, to su sve projekti, tipa da igram na koncertu ili neko snimanje, ne stalin posao, nego jedan angažman krene, završi se, počne drugi…

Rekao je da kao iskusni plesač iza koga su godine iskustva i brojna takmičenja i nagrade, sada više teži koreografiji i podučavanju drugih.

- Volim da podučavam, ali ništa rigorozno jer se sećam perioda kada sam imao 5,6 časova dnevno i to svakog dana, a to je baš naporno i dođeš u situaciju da zaboraviš što se uopšte baviš plesom jer ti postane rutina i onda se vrtiš u krug stalno. Izgubiš osećaj zašto pleseš, a plešeš jer voliš, a kada tako radiš, nikako ne možeš da voliš.

Da, volim da predajem, ali umereno, sada ima 2 časa nedeljno i to mi je savršen. Kao plesač, nisam se umorio, još sam mlad i nastaviću da plešem, samo sada kada imam viziju, mislim da mogu da donesem sceni, moje iskustvo, moj osećaj, koreografiju i to želim da podelim, a mislim da zbog toga neke nastupe mogu da podignem na viši nivo jer imam dosta međunarodnog iskustva i zaista želim da ga podelim.

Svojim ljudima, odnosno ekipi bi poručio:

- Rekao bih im da se opuste i da uživaju u onome što radimo, da vežbaju, ako ne ide da ponove još nekoliko puta ne bi li bili sigurni u svoj ples. Želim svima nama da poželim sreću i da ćemo preživeti i da ćemo sve dobro uraditi, a pokazaćemo u emisiji sav taj trud i naporan rad i da to radimo ceo život.

(Kurir.rs/Aleksandra Miletić)

Bonus video: