DINO MERLIN MI JE REKAO: "JA SAM TVOJ FAN" Marko bacio sve u trans, a SIN JE ČUVENOG LUISA: Skreću mi pažnju da više to ističem...

Pravo iz Zagreba, gde je gostovao na koncertu Dina Merlina, daroviti muzičar Marko Luisspreman je za dva beogradska nastupa u Domu omladine - 21. i 24. decembra.

I dok poslednje pripreme za sutrašnji koncert privodi kraju, muzičar u razgovoru za Kurir govori o predstojećim nastupima, osvrće se na uspomene sa slavnim ocem i govori o porodičnoj idili koja ga ispunjava.

Kraj godine obeležićete sa dva koncerta u Domu omladine. Da li je ovo bila dobra godina za vas?

- Ova godina je bila veoma uspešna za mene. Puno uspešnih projekata, objavio sam novi album pod nazivom "Beskraj dva", duet sa čarobnjakom Dinom Merlinom "Ne radujemo se", a rekao bih da je duet s Marčelom "Vatra u mraku" šlag na torti.

Publika odlično reaguje na sve ove saradnje. Jako sam srećan i zahvalan što toliko ljudi želi da dođe na moje koncerte. Karte za koncert 21. decembra su rasprodate, te smo pustili ulaznice i za nov termin 24. decembra. Ko želi da dođe na koncert, preporučujem da ih brzo nabavi jer se odlično prodaju. (smeh)

Duet s Dinom Merlinom je iznenadio i obradovao obožavaoce. Sviđa li vam se komercijala?

- Šta je danas komercijala? Komercijala je ono što sluša puno ljudi. Ja imam sreću da moja muzika dolazi do velikog auditorijuma iako se ne rukovodim strogo šablonima "komercijalne muzike". Zvuk naših dueta je zvuk koji stvaram i za svoje pesme.

Kako je došlo do ove saradnje?

- Dino i ja smo se upoznali pre dve godine na snimanju novogodišnjeg programa jedne televizije. Posle snimanja mi je producent rekao da neko želi da me upozna. Otišao sam u bekstejdž u restoranu i došao je Dino. Rekao mi je: "Jao, ja sam tvoj fan, volim onu tvoju grčku tragediju." Pitam ga da li misli na "Euridiku", odgovara da mu je to super. Sutradan me je pozvao njegov menadžer na sastanak. Dino Merlin mi je pustio neke pesme, kao što su "Krive karte" i još neke svoje ideje. Pitao me da li hoću da sarađujemo. Tako je počelo.

Za kratko vreme sam poslao radnu verziju za "Krive karte". Trebalo nam je nekih godinu i po dana da izađu dve pesme, ali ovo je tek početak naše divne saradnje. Stvoreno je poverenje između nas dvojice i negujemo lepo prijateljstvo. Čujemo se s vremena na vreme i jako mi je drago što sam gostovao na njegovim koncertima u Beogradu i Zagrebu. Ako bog da, i on će gostovati na nekom mom. Pre svega je zadovoljstvo sarađivati s takvim genijem, mogu mnogo toga da naučim od njega.

Rođeni ste i odrasli u Minhenu, a sa 22 godine ste se vratili u Srbiju. Da li vam je imalo pomoglo, makar što se samopouzdanja tiče, to što vam je otac slavni Ljubiša Stojanović Luis?

- Uvek mi skreću pažnju kako treba više da ističem da sam Luisov sin. Nikad nisam tako razmišljao, on je moj otac i ponosan sam na to, ali za sve što sam radio u životu sam morao sam da se potrudim. Naravno da sam uvek od njega i majke imao podršku.

Super mi je što sam stekao iskustva s njim svirajući perkusije u njegovom bendu i bio sam okružen veoma ozbiljnim muzičarima. Puno sam učio od njega samo posmatrajući ga, pre svega u poslu. Osetio sam tu podršku i od njegovih kolega. Zato se i ja trudim da pomažem mladima, jer znam da to mnogo znači, pogotovo kad je neko na početku.

Sigurno ste svesni koliko je vaš otac bio harizmatičan i voljen. Kakav je bio vaš odnos s njim?

- Imali smo super odnos. Voleo je sve što radim i kako to radim. U svemu sam bio sto odsto! On je bio jako duhovit i pre svega dobar prijatelj. Imali smo neke naše fore. Stalno mi je pravio kasete s muzikom, njegov izbor muzike, pre svega fank, džez, fjužn zvuk... Kasnije sam i ja njega upoznavao s muzikom novih izvođača.

Da li vam je dao neki savet vezan za muziku, ljude koji se njome bave, o likovima, pravilima...?

- Imao je puno saveta, ali manje što se tiče muzike. Indirektno mi je uvek pokazivao da ono što imaš u sebi možeš da koristiš na bini. Da li je to humor, poezija, ples, nebitno. Samo je bitno da znaš otprilike šta radiš. (smeh) I da budeš iskren.

Ne volite čiste žanrove, koristite elektronsku muziku, afričke, šamanske ritmove i hipnozu, a s našim etnomuzičkim elementima sve to čini Balkan soul. Da li ste vi duša balkanska ili veseo čovek?

- Veseo sam čovek s balkanskom dušom. Sevdah me pokreće, bluz osećam i tuga me naježi i zato mi je teško da stvaram veselu muziku. A ljudi vole kad zaboli u duši... Podseti ih da su živi.

U karijeri ste imali i glasovne uloge, kao što je "Hiljadu godina" za produkciju "Dizni" u filmu "Zvončica i čudovišta iz Nedođije". I ulogu princa Dija za film "Trolovi: svetska turneja". Kako gledate na ovakve projekte?

- To su lepi poslovi koji upadnu s vremena na vreme, na neki način poslovi iz snova. Čuj, glumiš figuru iz crtaća! Pa to je sjajno! Mogao bih da se naviknem na to. (smeh) Bila mi je čast kad su me zvali da nastupam na koncertu povodom sto godina "Diznija". Moj sin je bio u publici. Zamislite to uzbuđenje: tata peva muziku iz crtaća! To su nezaboravne uspomene.

Vaša deca imaju zanimljiva imena Dima i Zola. Kako ste se odlučili za njih?

- Za Zolu nam je bilo odmah jasno. Volimo pisca Emila Zolu, a Zola je specifično i retko ime koje nam se sviđa. Teže nam je bilo za dečaka, ali smo ga nazvali po liku koga smo upoznali na odbojci tokom letovanja na moru. Kad sam čuo kako se zove, zvučalo mi veoma jako i snažno, tako da je to bio moj predlog, s kojim se moja supruga složila.

Pre dve godine objavili ste i dečji album "Ja se zovem slon", na kome su učestvovali vaša supruga i sin. Odakle naklonost prema muzici za najmlađe?

- Logično je da su me moja deca inspirisala. Gledali smo puno "Diznijevih" crtaća i slušali muziku za decu. Ja stvaram ono što doživljavam, tako da je dečji album bio neminovan. Bilo mi je jako zabavno da se igram dečjom muzikom, koja je kreirana mojom estetikom i gruvom. Imao sam puno lepih dečjih koncerata zahvaljujući ovom albumu. I nadam se da ću ih imati još!

U Nemačkoj ste se kao mladić bavili košarkom. Šta vas je sprečilo da nastavite dalje sa sportom?

- Svu svoju energiju sam uložio u taj sport, to je moja prva ljubav. I rekao sam sebi: ako do 22. godine ne dostignem neki uspeh ili sigurnost, baciću se ozbiljnije na školovanje. Tako sam se preselio u Beograd da studiram. Upisao sam na FDU dizajn zvuka, a da bih finansirao svoj život, počeo sam da pevam i sviram. Tako je u stvari krenula moja karijera.

(Kurir.rs/Ljiljana Jorgovanović)

Bonus video: