SAHRANILA DETE, POBEDILA DEPRESIJU I IZBORILA SA LJUBAVNIM BOLOM: Sreću našla u 58. godini, a život posvetila pomaganju drugima

Popularna pevačica Eni Lenoks, bivša članica dua "Eurythmics" je 25. decembra napunila 69. godina, a uspela je da prebrodi depresiju, ljubavna razočarenja i smrt deteta, a sreću je pronašla u muzici, trećem braku i pomaganju drugima...

Tokom karijere duge preko četiri decenije, Eni Lenoks je prodala preko 80 miliona primerka albuma, a uz to je dobila i brojna priznanja, među kojima su osam nagrada Brit, četiri Gremija, Zlatni globus i Oskar za najbolju pesmu u filmu "Gospodar prstenova: Povratak kralja", dok ju je muzička TV stanica VH1 proglasila najboljom živom belom soul pevačicom. Takav status u muzičkoj industriji daje joj slobodu da ne mora da "štancuje" albume kao na traci, ali daleko od toga da škotska pevačica sedi skrštenih ruku.

Naime, poslednjih petnaestak godina najviše energije i vremena posvećuje humanitarnom radu: pomaže afričkim ženama i deci zaraženim virusom HIV-a, a zbog brojnih akcija – u nekima od njih sarađivala je i sa pokojnim južnoafričkim predsednikom Nelsonom Mandelom – UNESCO ju je 2010.proglasio ambasadorkom dobre volje za borbu protiv side.

Godinu kasnije za humanitarni rad odlikovala ju je i britanska kraljica Elizabeta II.

Čini se da joj danas društveni i humanitarni angažman znači čak i više od profesionalnog uspeha. Tako je, bez dlake na jeziku, kritikovala bivšeg papu Benedikta XVI jer se protivio upotrebi kondoma, čime je, prema njenom mišljenju, doprinosio širenju side u Africi. Tokom govora na tu temu, koji je održala 2009. na političkom skupu u Edinburgu, nosila je majicu na kojoj je pisalo HIV pozitivna. Iste godine bila je u prvim redovima londonskih demonstracija protiv napada na Gazu. Javno se deklariše kao "moderna feministkinja", a u skladu s time pre oko dve godine obrušila se na američku koleginicu Bijonse. Lenoksovoj je zasmetalo što ona na nastupima koketira s feminizmom, a pritom maksimalno eksploatiše svoju seksualnost, što je, prema Eni, loš uzor za decu.

MELANHOLIČNA DEVOJČICA

Eni Lenoks očito smatra da ima puno toga važnog da kaže, a još više da uradi, pogotovo u Africi. Kako ni nju život često nije mazio, veoma je empatična prema siromašnima i obespravljenima.

Njen otac Tom Lenoks bio je radnik u brodogradilištu u Aberdinu u Škotskoj, a majka Doroti kuvarica u radničkoj kantini. Iako su bili neobrazovani i siromašni, trudili su se da svojoj jedinici, rođenoj 25. decembra 1954, pruže sve što mogu. A kako je odmalena pokazivala da je nadarena za muziku, već sa sedam godina plaćali su joj časove klavira i upisali je u dobru školu, iako su im se mnogi u komšiluku podsmevali zbog toga.

– Nerado se sećam svog detinjstva. Stanovali smo pedesetak metara od fabrike tekstila i dvestotinak od klanice, što me ispunjavalo užasom. Verovatno sam zbog toga danas vegetarijanka. A kad uporedim život u to vreme i detinjstvo svoje dece, kojoj je normalno da imaju mobilne i pristup internetu, imam osećaj da smo rođeni na različitim planetama – priznala je u jednom intervjuu Eni Lenoks, koja je beg iz sive svakodnevice tražila u muzici.

Slušala je "Bitlse" na radiju i po ceo dan pevala, a kad je kao jedanaestogodišnjakinja na televiziji videla nastup jedne flautistkinje, zaljubila se u taj instrument. Toliko je insistirala da nauči da svira flautu, da su roditelji na kraju popustili. Nije odustala ni posle prvog, za nju traumatičnog časa, na kojem je zbog pogrešne tehnike disanja hiperventilirala i povratila pred nastavnicom.

Roditelji su bili srećni što se njihova kćerka barem u nečemu pronašla, jer je bila vrlo povučena i retko se družila s vršnjacima. Iako je imala dobre ocene, škola joj je bila dosadna i naporna.

– U mladosti sam se borila s melanholijom i depresijom. Uvek sam se osećala samom, kao da nigde ne pripadam. Sad više nije tako, kad me obuzme tuga, legnem i nazovem prijatelje – priznala je godinama kasnije, otkrivši da je u najtežim trenucima u mladosti razmišljala i o samoubistvu.

Prvi samostalni javni nastup imala je kao šesnaestogodišnjakinja na takmičenju u jednom malom mestu na obali, gde je pred nekoliko stotina gledalaca otpevala škotsku narodnu pesmu "Mairi’s Wedding" i osvojila prvo mesto.

Sledeće godine upisala je studije flaute i klavira na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, ali se vrlo brzo našla u nedoumici da li je dobro izabrala.

Užasavala ju je ideja da bi jednog dana mogla završiti kao profesorka u školi, za šta nije imala nimalo afiniteta. Zbog mračnih misli o budućnosti, često je izostajala s akademije, koju je svejedno morala redovno da plaća, a kako roditelji nisu imali novca za taj elitni fakultet, sve vreme je i radila – kao prodavačica, konobarica, pomoćnica u frizerskom salonu… Ali, kad je završila studije, nije krenula da traži angažman kao flautistkinja nego nešto sasvim drugačije.

– Jedno jutro probudila sam se i odlučila da ću biti pevačica. Osećala sam se kao da sam skinula veo s očiju i progledala. Nazvala sam roditelje i objasnila im da se neću vratiti u Aberdin, što ih je užasnulo. Kakvo je to zanimanje i zašto si onda studirala flautu, čudili su se.

SUDBONOSNI SUSRET

Eni nije želela da odustane od ideje da postane pevačica. Zbog novca se, doduše, pridružila bendu "Dragon’s Playground" u kom je svirala flautu, a i dalje je radila i kao konobarica – sve dok joj u kafiću nije prišao muškarac kojeg je privukla i predstavio joj se kao muzički producent.

U nadi da će joj se svideti predložio je da mu nešto otpeva, a kad je čuo njen glas, odmah joj je ponudio ugovor. Ali, Lenoksova je bila nepoverljiva i zatražila je nekoliko dana za razmišljanje. Razgovarala je s prijateljicom, a ova ju je upoznala sa svojim poznanikom, dve godine starijim gitaristom Dejvidom Alanom Stjuartom. Čuvši je kako peva, Dejvid joj je rekao da će se on brinuti o njenoj karijeri i da ne potpisuje ponuđeni ugovor.

Udružili su se s danas pokojnim Pitom Kumbesom i 1979. osnovali pank grupu "The Catch", koja je posle samo jednog neuspešnog singla preimenovana u "The Tourists". Uprkos svemu, Eni i Dejv bili su srećni – i zaljubljeni.

Pevačica je posle priznala da joj je to bilo jedno od najlepših razdoblja u životu, iako se i sastav "The Tourists" raspao. Tek kad je 1980. zaljubljeni par počeo da nastupa kao duo "Eurythmics", koji je ime dobio po plesnoj tehnici koju je Eni kao devojčica učila u školi, mnogo toga se promenilo – ali ne odmah. Njihov prvi album "In the Garden", objavljen 1981, nije ostvario zapažen uspeh na top-listama, a iscrpljujuće turneje, na kojima su sami nosili opremu i sastavljali je na bini, ostavile su traga na krhkoj psihi pevačice.

Doživela je nervni slom, a tokom lečenja dijagnostikovana joj je i agorafobija, strah od otvorenih prostora.

Kad se malo oporavila, prionula je sa Stjuartom na snimanje drugog albuma, koji je objavljen 1983. "Sweet Dreams (Are Made of This)" sa istoimenom pesmom postao je hit u celom svetu. Usledili su jednako uspešni naslovi "Touch" i "1984 (For the Love of Big Brother)", ali popularnost im nije donela i sreću u ljubavi.

– Dejv i ja smo se izvrsno slagali, ali prestali smo da budemo ljubavnici već nakon prvih uspeha "Eurythmicsa". Kad bolje razmislim, to što se dogodilo bilo je logično: čim bismo ostali sami u sobi, nismo se ponašali kao par, nego smo razgovarali samo o muzici.

Rastali su se prijateljski, a ona se ubrzo posle prekida zaljubila u Nemca Radu Ramana, sledbenika pokreta Hare Krišna. Venčali su se u martu 1984, nakon samo četiri meseca poznanstva, te otišli u Švajcarsku, gde su neko vreme živeli u kolibi. Da joj to možda i nije bila najpametnija odluka u životu, pevačica je shvatila vrlo brzo pa se razvela već u januaru 1986.

Nedugo posle toga usledio je još jedan udarac – otac joj je umro od raka, a ona je opet potonula u depresiju. Iz nje ju je izvukla nova ljubav – prema izraelskom filmskom producentu i reditelju Uriju Fruhtmanu, kojeg je upoznala na snimanju dokumentarca o "Eurythmicsima".

Venčali su se u julu 1988, kad je već bila trudna. Pevačica se radovala detetu, za koje je znala da je dečak, pa su mu ona i suprug izabrali i ime – Danijel.

Međutim, ono što je trebalo da bude najveća sreća, pretvorilo se u najstrašniju traumu u njenom životu: rodila je mrtvu bebu. Eni Lenoks nikada nije govorila o detaljima, ali priznala je da nakon toga više nikada nije bila ista.

Na poslednjem albumu pre razlaza "Eurythmicsa", "We Too Are One", objavljenom 1989, otpevala je predivnu baladu "Angel", koju je posvetila pokojnom sinu i ocu.

Sreća joj se ponovo osmehnula u decembru 1990, kad je rodila kćerku Lolu. Tad se povukla iz javnosti i najavila dužu muzičku pauzu kako bi mogla u potpunosti da se posveti detetu. To vreme je iskoristila i za razmišljanje o poslovnim promenama. Brojne obaveze vezane za "Eurythmics" postale su joj previše naporne, a želela je i da isproba nešto novo. Na scenu se vratila 1992, nastupivši s Dejvidom Bouvijem i članovima grupe "Queen" na koncertu u spomen na njihovog pevača Fredija Merkjurija koji je preminuo od side.

RAĐANJE DIVE

Nekoliko meseci kasnije objavila je prvi samostalni album, "Diva", koji je postigao ogroman uspeh. Nedeljama je bio na prvom mestu svetskih top-lista, a najbolje su prošla dva singla za koje je snimila raskošne video-spotove – "Why" i "Walking on Broken Glass", u kojem su se pojavili i poznati glumci Džon Malkovič i Hju Lori.

Muzički uspeh ovaj put je pratila i sreća u privatnom životu – početkom 1993. rodila je drugu kćerku Tali. I zbog nje se neko vreme povukla sa scene, ali 1995. se vratila uspešnim albumom "Medusa" s obradama njenih omiljenih pesama, a pesma "No More I Love You’s" donela joj je Gremi za najbolji ženski pop vokal.

Dve godine posle toga ponovo se susrela s Dejvidom Stjuartom, ali povod nije bio lep – preminuo je njihov nekadašnji saradnik Pit Kumbes. Dvojac je shvatio da među njima još ima kreativnih iskri pa su 1999. objavili album "Peace", koji su promovisali koncertom na brodu "Rainbow Warrior", a deo novca od njegove prodaje donirali su tom ekološkom udruženju i organizaciji "Amnesty International".

Eni je sve više vremena posvećivala raznim dobrotvornim organizacijama, pogotovo onima za borbu protiv side.

– Iako mrzim reč "celebrity", moram priznati da i ja imam taj status pa ne želim da ga trošim uludo. Zato svake večeri odlazim na spavanje s pitanjem "Šta sam danas uradila da neko ne pati?" i planiram šta ću učiniti sutra, nadajući se da će moj doprinos pomoći nekom ko bi mogao umreti jer nema novca za lekove.

Ali muzička karijera i humanitarni angažman udaljili su je od supruga, od kojeg se rastala 2000. godine.

– Muškarci su najveće razočaranje u mom životu. Stalno sam bila u vezama, ali sad mi se čini da brak kao institucija nema smisla. Ne nameravam više da se udajem – rekla je posle razvoda.

Ali, nikad ne reci nikad – 2009. upoznala je južnoafričkog ginekologa Miča Besera kad se pridružila humanitarnoj organizaciji "Mothers2Mothers" koju je on osnovao kako bi pomogao deci i samohranim majkama zaraženima HIV-om, a dok su radili zajedno – zaljubili su se.

KONAČNO SREĆNA

Beser je tada bio u braku s aktivistkinjom Debrom Džekson, s kojom ima dva sina, ali tvrdio je da im je odnos već dugo u krizi. Bilo kako bilo, paparaci su u junu 2011. snimili pevačicu i doktora kako se na ulici drže za ruke, a njegova supruga je dan pošto je fotografija objavljena podnela zahtev za razvod. Nedugo pošto je proces bio okončan, u septembru 2012, Eni Lenoks i Mič Beser venčali su se na brodu koji je plovio Temzom. Deveruše su bile njene kćerke Lola i Tali, a slavlju su prisustvovali i Enini dobri prijatelji, glumac Kolin Firt i komičarka Rubi Vaks.

Bila je to, čini se, kulminacija jedne od najsrećnijih godina u životu Eni Lenoks. Te 2012. je, naime, bila gost na proslavi dijamantskog jubileja kraljice Elizabete II i nastupila je na zatvaranju Olimpijskih igara u Londonu i tako još jednom potvrdila svoj zvezdani status.

Profesionalni uspeh i emocionalna sreća doneli su joj toliko željeni mir i stabilnost. Posle godina traženja pomirila se sa demonima prošlosti, a svoju današnju životnu filozofiju sažima u nekoliko rečenica:

– Ne bojim se ničega, pa ni smrti. Samo se jedne stvari užasavam: tapkanja u mestu. Za mene je to polagano umiranje, a na to ne pristajem. Budućnost se još nije dogodila, prošlost ne možemo promeniti ni vratiti. Prema tome, ostaje nam sadašnjost. Moj stav je jednostavan: treba učiniti sve kako bi nam sadašnjost bila takva da u njoj možemo uživati. Život je ionako prekratak da bismo gubili vreme na nevažne stvari.

(Kurir.rs/Stil/T.J.)

Bonus video: