"ODBILA SAM HEMOTERAPIJU" Vedrana Rudan o borbi sa opakom bolešću, progovorila i o EUTANAZIJI "Zašto nam smrt mora biti AGONIJA?"

Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan već neko vreme se bori sa rakom. Kako bi se posvetila izlečenju trudi se da bude daleko od očiju javnosti.

Razloge za ovakav potez objasnila je u svom prepoznatljivom stilu, a osvrnula se i na problem etičnosti korišćenja eutanazije. Ceo tekst Vedrane Rudan pod naslovom "Želim umreti kao pas" prenosimo u nastavku.

Je*ote. Nikad vam ne bi palo na pamet što me obradovalo. Imam pravo, iskoristila sam ga, oći u Centar za socijalni rad, ne, ne Centar za socijalnu skrb. U tom Centru predaš papire i kad prođe nekoliko meseci dobiješ lovu. Najmanje 160 eura, najviše 700 ali me ne držite za reč.

Super, super, super. Neka dobijem 160 eura, to mi je gotovo pola penzije, izvući ću nešto od ovog s*anja od države, ni orala ni kopala. A onda sam se spustila na zemlju. Ej, nije da baš ne oreš i ne kopaš. Imaš rak, prošla si kroz pakao zračenja, iza tebe je jeziva operacija. Oreš, curo. Kopaš, curo.

Mene smeta što sam to saznala slučajno, to bi ti trebao reći svaki lekar, niko mi to nije rekao. Ljudi, ako rak ruje po vama a ovo vam je prvi glas, marš u Centar za socijalni rad.

Život s rakom vam, dragi moji, ipak nije velika radost. Još kad poput mene imate problem s poštovanjem onih koji na bilo koji način odlučuju o vašoj sudbini… Ja sam odbila hemioterapiju.

NEĆU! “Ali postoji verovatnost, čak 20%, da će vam se produžiti životni vek, ako…” Ako šta? Ako mi se oguli koža sa dlanova i tabana, ako budem rigala danju, rigala noću, ako budem dobila moždani udar, ako budem dobila srčani udar, ako mi otkažu bubrezi…

Je*ite se svi.

Nije li osnovno ljudsko pravo ili bi bar trebalo biti pravo čoveka na izbor? Hoće li život, ako je hemioterapija život ili želi smrt bez krvavih dlanova? To pravo na izbor ja imam ali me umara objašnjavanje svoga čina zdravim ljudima koji misle da ne cenim dovoljno život.

Ne cenim život? Svakome je život nešto drugo. Ja bih disala punim plućima, da mogu, kad bih imala pravo na dostojanstvenu smrt. Ono, predaš papire, komisija to pogleda, pa te pozovu, pa uđeš u neku sobu, za ruku te drži tvoja ljubav, pa odeš.

Živim u Hrvatskoj zemlji u kojoj nemam pravo umreti onako kako sme svaki je*eni pas ili je*ena mačka. Nju kod veterinara mazimo dok nam on ili ona objašnjavaju da mačku ili psa injekcija za smirenje neće boleti, životinja će umreti bezbolno, okružena ljubavlju.

Je*iga. Mi smo katolička zemlja u kojoj je eutanazija greh mnogo veći od je*anja male i malo veće dečice. Kad pop uvali svoga *okadina u *iticu sedmogodišnjem detetu zbog toga se ne uzbuđuju ni Crkva ni roditelji. Roditelji to tumače rektalnim uvaljivanjem Isusa u nevino dete ili analnim širenjem božje volje.

Greh nije ni odnos naše države prema zločincima u crnim haljama. Greh nije ni deranje kože deklariranih nevernika da bi deco***ci mogli voziti džipove, živeti u dvorcima i propovedati čednost, ženama posebno.

Mora da ti žohari, sorry, žohari (bubašvabe, op.aut), uživaju što sam i formalno dobila kartu za ulaz u pakao. Misle da me bog kaznio zbog svega što o njima mislim, pišem i govorim, jedna od retkih u ovoj smrdljivoj katoličkoj rupi.

Je*e mi se za njihov sitni or**zam, rak ne bira samo najbolje među nama, i oni će doći na red. Koji su to gadovi, govore o raju i paklu a sigurna sam da među hrvatskim popovima ima veći postotak nevernika nego među običnim pukom iako je i puk, aleluja, progledao.

Vraćam se na eutanaziju. Zašto to nije tema u Hrvatskoj a jesu sva moguća prava manjina za koja se i ja zalažem? Ipak, ima li logike da se toliko strastveno govori i urla o pravima manjina a za većinu nikoga ne boli ku*ac. SVI ćemo umreti. Zašto nam smrt mora biti agonija?

Šta želim? Želim umreti k’o pas. To pravo mi uskraćuju je*ači vaše dece?

(Kurir.rs/RudanInfo/I.M.)

Bonus video: