ČUDO OD DETETA: Mali Džoni punim srcem bori se za Srbiju!

I pre nego što se rodio, grčevito se borio za život, a kada je najzad ugledao svetlost dana, ta lavovska i rovovska borba pratiće ga zauvek. Posle desetogodišnjih bezuspešnih pokušaja svojih roditelja, devetogodišnji Nikola Ranković Džoni rođen je vantelesnom oplodnjom, s pola srca i inverzijom svih unutrašnjih organa. Preživeo je dve teške operacije, dobio dijabetes, svakodnevno prima insulin i gomilu lekova, večito je na nekim lekarskim kontrolama, redovno ide u Zavod za transfuziju, podnosi najstroži režim života, ali uprkos svemu predstavljaće Srbiju 5. oktobra u „Sava centru”, na 44. susretu „Radost Evrope” s temom – rokenrol.

I na sve to, tamo će Džoni, uz pratnju benda iz Master Blaster studija, odsvirati i otpevati kompoziciju za koju je sam napisao i muziku i tekst!

"Idem u „Master Blaster studio”, jedinu školu za rokenrol kod nas. Pitali su me da li mogu da napišem pesmu za „Radost Evrope”, ja napisao, odsvirao...Ali,onda je nastala frka pošto imam čudan ritam, kažu da nijedan bubnjar to ne može da odsvira. Na poslednjoj probi sam dokazao da je to u principu tačno, samo ima malo čudne naglaske, drugim rečima originalno".

Mali čovek taj Džoni, a govori kao odrastao. Stvarno kaže „u principu”. I stvarno ovako priča o svojoj bolesti, doslovce:

"Ja o tome uopšte ne razmišljam, razmišljam da sam normalan kao svako drugo dete. A rođen sam bez leve polovine srca, dela donje šuplje vene i nekih plućnih arterija. Imao sam jednu operaciju sa 16 meseci, drugu s pet godina i tri meseca, obe u Atini, jer ovde to nije bilo izvodljivo. Posle druge operacije išao sam u Tiršovu zbog dijabetesa, moram da se požalim, sobe su im bile odvratne. Kad sam izašao, tata mi je iz Atine doneo malu klasičnu gitaru, „jamahu”. Tada sam na televiziji čuo pesmu rok grupe „Van Gog” „Nek’ te telo nosi”, dopala mi se, otišao na Jutjub, tražio, tražio i pokušao nešto da odsviram, pa sam tražio od mame i tate da mi kupe album „Van Goga” i znao sam sve tekstove napamet".

Krenuo je posle Džoni u neku muzičku školu kod nekog profesora Stanislava koga on zove Razbislav, Zubislav i ko zna kako već, jer: „Na času 22 minuta on priča nešto bez veze s muzikom, sedam minuta svira, a dva minuta sviram ja. Posle godinu dana, rekao sam – ne mogu više”.

Tu se sad već pojavljuje magični „Van Gog” s još magičnijim Đuletom, koga Džoni upoznaje na „Bir festu” 2010. Kad je Đule čuo kako Džoni svira njegovu pesmu rekao mu je da odmah prestane da ide kod Razbislava i poklonio mu prvu električnu gitaru koja mu danas, potpisana, visi kao ukras na zidu. Onda je, preko basiste Dragana Ivanovića, došao do Branka Trijića, inače profesora u „Master Blaster studiju”, kod koga i dan-danas uzima privatne časove. Mnogo mu se tamo dopada jer „se skoro svaki naš čas pretvori u ozbiljnu svirku”.

"Obožava da ide u taj studio gde predavanja drže poznati muzičari, prikazuju se filmovi o muzici, razgovara se na razne muzičke teme, ima istomišljenike kakve nema u redovnoj školi", uključuje se u razgovor Džonijeva majka Valentina. "Nekoliko puta godišnje škola organizuje koncerte, poput onog „obračuna bendova” u martu na kome je Džoni, među deset bendova, pobedio pesmom „Partibrejkersa” „Hoću da znam”".

Mada ima sve petice, Džoni školu ne ljubi baš mnogo, prosto zna da se to mora. Njegovi roditelji tvrde da s njegovim učenjem ništa nemaju. Sam je zaslužan za svoje ocene i muziku. Sam je upisao engleski, kaže treba mu za pisanje tekstova. Svira bas, bubnjeve, klavijature, ide i na časove produkcije jer „neću da mi neko govori kako će moja pesma da izgleda, nego kako ja hoću”.

Sve je manje-više kako Džoni hoće, a roditelji, Zoran i Valentina, tu su da ga podrže i omoguće mu što kvalitetniji život u datim okolnostima. Ako ne može da igra fudbal, može da jedri, da putuje svuda, više nego njegova majka ikad, može da slavi rođendan u hard rok kafeu u Londonu, može da dobije specijalnu gitaru, malu i dovoljno laku za njegovu dva puta sečenu grudnu kost…Nema kuknjave, samo borbe, nemaju pravo da se ne bore kad se on tako hrabro bori, o čemu svedoče i njegovi prvi stihovi: