"Živim sasvim običan život" Novo lice Kurir televizije Kruna Una Mitrović: "Volela bih da naučim bar još dva jezika, da usavršim tango i da odem u Japan"

Novo lice Kurir televizije od ove sezone je i Kruna Una Mitrović, devojka koju je život vrlo rano stavio pred ogromne izazove i predodredio za velike stvari. Najvažniju bitku izborila je kao dvanaestogodišnjakinja, kada se susrela sa strašnom bolešću, što joj je, kako priznaje, donelo ubrzanu zrelost i lekcije koje je danas vode kroz život. Ova mnogima draga voditeljka uskoro staje pred kamere, a za Stil govori o svojim neostvarenim željama i neobičnom hobiju.

Kada ćete stati ispred kamera? Ima li treme?

- Startovaću 5. oktobra. Ne mogu da dočekam. Postoji trema, neizbežni pratilac svih nas koji radimo javni posao jer smo stalno izloženi proceni drugih. Procenjuju se naše intelektualne sposobnosti, znanje, kompetentnost, fizički izgled... A niko od nas ne želi da ostavi loš utisak. Logično.

Da li je bila teška odluka da promenite radno mesto?

- Nisam lako otišla sa Hepi televizije. Kažu da je prvi posao uvek najteže ostaviti. Imala sam periode nezadovoljstava, ali sam mislila da će se desiti neki pozitivni uticaji koji će se reflektovati na moju motivaciju. Nikada nije bio u pitanju faktor zarade, već je bilo pitanje "dodatne vrednosti". Želela sam da se razvijam, da učim, da doprinesem, da idem dalje, ali to dalje me je u krajnjoj tački dovelo na Kurir. A to nije bila ideja. Neprepoznavanje i osećaj besmisla su presudili.

Kako ste zavoleli novinarstvo? Da li ste imali neke uzore?

- O novinarstvu nisam razmišljala kao o svom pozivu. Lepo sam pisala pismene zadatke iz srpskog, i to je to. Ušla sam u ovaj svet sticajem neobičnih okolnosti, pa volim da kažem da nisam ja htela televiziju, već je ona htela mene. Uzore sam kasnije prepoznala, kad sam već zagazila u posao. Lako je prepoznati ko zna, i onda skupljaš, upijaš, ne propuštaš, kupuješ, kako se to kaže u žargonu.

Šta ste naučili uz barda ovog posla Milomira Marića?

- Sve! Gospodin Marić je moj učitelj, moj mentor, moj savetodavac, moj kritičar. Moj prijatelj. Taj "Marićev gen" zauvek ću nositi kroz ovaj posao i ne dozvoljavam da mi iko to imputira kao negativno. Nemam problem da ostanem "mala Marićeva". Retki su oni koji su imali tu privilegiju. Smatram da ako je od nekoga trebalo da učim, a jesam, učila sam od pravog čoveka.

Sada, po mnogima, živite svoju bajku, ali ljudi ne znaju da ste imali težak oblik kancera. Kako ste iz te bitke izašli kao pobednik?

- Ne živim bajku, živim normalan život, radim, studiram, trudim se. Da, kao dete sam imala kancer limfnih čvorova. Tokom lečenja najviše mi je značilo što je moja porodica bila uz mene, i što na njihovim licima nikada nisam videla suze i zabrinutost, iako su sigurno bili van sebe. Svi su bili pozitivni u smislu ishoda, što su i na mene prenosili. To je, mislim, najviše i najbolje što su mogli da urade. Mama i ja smo u najtežim momentima pravile planove za život posle.

Šta ste iz toga naučili?

- Mnogo. Život nas često uhvati nespremne za neki izazov. Kada tako nešto prolazite kao tinejdžerka, teško da za vas kasnije postoje neka velika iznenađenja i situacije od kojih gubite tlo pod nogama. To jeste teška, ali i dobra lekcija. Bolest te nauči da vrednuješ svaki dan u kome se probudiš a da te ništa ne boli, kada su oko tebe ljudi koje voliš, kao i da je u životu jako važno usuditi se i ne odustati od sebe.

Da li je tačno da ste želeli da postanete glumica?

- Nije tačno. Bila sam član dramskog studija skoro 13 godina, ali nikada me to nije vodilo glumi. Da sam želela, verovatno bih postala. Tako razmišljam: ako nešto jako želiš, onda se sve složi da se to i ostvari. Postala sam bolja osoba, od malih nogu sam navikla na obaveze i na prihvatanje odgovornosti za sebe i svoje postupke. Sigurna sam da je vreme provedeno u studiju formiralo Krunu Unu koja nema komplekse, koja je prihvatila sebe u celosti i koja je smelo stala pred kamere.

Neobično je to da nosite dva imena. Kako ste ih dobili?

- Mama je želela da se zovem Kruna. Beskompromisno. Tata je negodovao, njemu je ime Kruna delovalo staromodno, jer se tih godina niko nije zvao tako, pa je rekao da, ako može Kruna, onda može i Dobrila, pa da me lepo zovu Doca. Dok se nisam rodila, a i prvih nekoliko meseci života zvali su me beba Doca. Do treće godine mislila sam da je Doca u stvari Kruna i da su to sinonimi. Jednom sam tražila tati da mi sa police dohvati "docu", a pokazivala sam na krunu, onu plastičnu što je svaka devojčica morala da ima. Elem, Kruna je nekako prihvaćeno, a Una sam dobila kao obeležje. Prva, jedna i jedina. Kao reka, kao knjiga Mome Kapora, koju držim pored kreveta. I zaista jesam prva, jedna i jedina ćerka svojih roditelja, koji me nikada nisu oslovili sa Una. Pored dva imena, imam sasvim drugačije nadimke.

Kako ste izgradili svoj modni stil?

- Jao, ja i modni stil, to prosto ne znam kako može da se nađe u istoj rečenici. Ali je lepo ako ostavljam utisak da ga imam. Iskreno govoreći, ja sam osoba koja ne voli šoping. Kupujem isključivo onlajn. Za "prilike" trčim u poslednjem momentu da nešto kupim ili jednostavno uđem u mamin orman. Mislim da je bitnije kako nešto nosite od toga šta nosite, jer i najskuplja haljina, ako ne umete da je ponesete, izgleda jeftino. Džins, bela majica ili bela košulja, patike ili štikle, jakna ili sako... od mene toliko. I da, crna ili siva rolka je obavezan deo jesenje-zimskog autfita.

Koliko pažnje posvećujete nezi?

- Zasad mi mladost kompenzuje neku ozbiljniju negu, pa mi nije potrebno mnogo vremena, a ni preparata. Činjenica je da svakodnevna teška šminka nije baš prijatelj koži, pa sam morala da izaberem neke losione, kreme i serume, što se pokazalo dobro i ne menjam ih. Privatno se ne šminkam, odem povremeno kod kozmetičara. Meni je važno da mi je kosa čista i negovana, da su mi nokti uredni i zubi pod konac.

Kakvim načinom života živite kad ne radite?

- Najviše volim negde da otputujem, nije važno da li je to 200 ili 2.000 km daleko, volim gradove sa istorijom, druge kulture, volim da šetam bez mape i bez cilja. Daleki istok mi je najprivlačniji. Bangkok me je oduševio i volela bih da mu se vratim. Volim naš Kosmaj, tamo baš uživam. Volim i da vajam, to je moja meditacija. Imam puno prijatelja, ali malo vremena za druženje, svesno žrtvujem sadašnje vreme zarad budućeg. Prioriteti se znaju: fakultet, posao, pa sve drugo.

Imate li neostvarenih želja? Gde sebe vidite za deset godina?

- Zahvalna sam iskreno i duboko na svemu što imam i na prilikama koje su mi pružene. Imam pregršt želja: da naučim bar još dva jezika, da usavršim tango, da odem u Japan u vreme kad cvetaju trešnje... Spisak je dug. Da za deset godina budem diplomata u nekoj zemlji sa puno sunca, da imam troje dece i da predstavljam svoju zemlju na najbolji mogući način.