Danas lepo ne čini dobro novcu, danas se zlo prodaje za veliki tiraž i novac, i to je nesreća i našeg, ali i novog evropskog društva

Glumac i producent Svetozar Cvetković, nedavno se vratio s Briona gde je u Ulyesses teatru, Radeta Šerbedžije, radio na novoj predstavi "Šekspir u Kremlju" u režiji Lenke Udovički čija domaća premijera je zakazana za 10. oktobar u Srpskog narodnom pozorištu u Novom Sadu. Cvetković trenutno u Beogradu snima film "Amanet", a u razgovoru za "Kurir" govori o tom ostvarenju, svojoj partnerki Danici Maksimović, prošlosti, Zoranu Đinđiću.

♦ Da li ste imali dilema da prihvatite angažman u debitantskom filmu mladog reditelja Nemanje Ćipranića?
- Nisam imao dilemu jer se radi o jednoj za naše filmske uslove začudnoj priči i liku koji se retko predstavljaju u tom svetlu u nas. Ne poznajući ni autora ni reditelja, bio sam kompletno nevin u čitanju scenarija i odmah su me zainteresovali ti ljudi. Sreo sam se sa njima, dao im nekoliko sugestija koje su se, ispostavilo se, podudarile sa njihovim mišljenjem i eto nas sad na snimanju.

♦ Ponovo ste na filmu s Danicom Maksimović.
- Danica je moja prva partnerka na filmu, prva ljubav na filmu, prva erotska scena na filmu, prva smrt na filmu. To su činjenice koje morate pamtiti i srećna je okolnost da se taj film "Hajduk" bar jednom mesečno poslednjih godina prikazuje na kablovskim kanalima u nas, pa ljudi to mogu videti i uveriti se da smo dobre filmove snimali, mada kao debitanti. Ovih dana sa duhovitošću evociramo uspomene iz "Hajduka".

Najzad, ne malo bitno je da se u našem poslu i životima deca često umešaju u naše profesionalne vode, te se igrom slučaja ali i nesumljivom vrednošću naš porodični profesionalni odnos nastavio preko Daničinog sina, reditelja Miloša Lolića koji je za mog mandata u Ateljeu 212 kao direktora, imao savršen debi sa komadom Dimitrija Vojnova "Velika bela zavera" nakon koga je sebi otvorio rediteljski i autorski put koji ide daleko van granica ove zemlje.

♦ U "Amanetu" igrate biznismena koji ostavlja svoje dete i suprugu, a ušao je u emotivnu vezu s njegovom sadašnjom devojkom Višnjom. Da li ste na osnovu nekog konkretnog tajkuna gradili lik?
-Ne, morali bi smo dublje da uđemo u siže da bi smo objasnili pojavu i tog lika i njegov odnos i trenutak u kome ga zatičemo u filmu. Radi se o ljudima koji nas sve više okružuju, koji su refleksija društva o kome su nas u školi učili da je izrabljivačko, a koje se sada postavilo i realizovalo kao kapitalističko. Ako smo se kao društvo za to zalagali, sada nam povratka teško ima i pojave onih koji se bogate na radu drugih, ne bi nam trebale biti odjednom „neprihvatljive". Možda su nepravedne u etičkom smislu, ali društvo počiva na nepravdi, zar ne?

♦ Zašto u savremenom društvu pa i na filmskom platnu, pažnju mase privlače samo nasilje i tragedije?
- Dobro pitanje! Hajde da pogledamo naslovne strane, manje više sve dnevne štampe koja izlazi u nas, uz časne izuzetke nikoga ništa ne prodaje izuzev skandala, tragedije, nasilja, krvi, masovne kataklizme, nesreće. Ničeg lepog! Danas lepo ne čini dobro novcu, danas se zlo prodaje za veliki tiraž i novac i to je nesreća i našeg ali i novog evropskog društva koje pokušava da se i ekonomski održi na jednom od tih segmenata - prodaje i emancipacije skandala i tragedije od koje se svi ježimo, ali koju svi konzumiramo.
Skandal i tragedija u živo - to je ono što će se u buduće najviše tražiti i gledati i uživati u tome, dakako zarađivati na tome.

♦ Kakvo je stanje danas u srpskoj kulturi?
- Za razliku od vremena u kom sam vidio brigu o produkciji i poslovanju pozorišta Atelje 212, danas ne mogu i ne želim da sagledavam celokupnu sliku domaće kulture i njene pozicije u društvu. Ne bih se rado uklapao u već opšte poznato katastrofično mišljenje koje se reflektuje u javnosti, jer se ne bavim i ne želim time da se bavim. Verovatno sebično okrećem se više ličnim afinitetima, ljudima koji me u našem poslu ispunjavaju, autorima koje rado čitam i igram. Smatram da lična akcija može u ovom trenutku mnogo više da učini za kulturu sredine i naroda kome pripadamo od globalnog uljuljkivanja u mogućnost ispunjavanja zahteva koji nemaju mogućnost realizacije.

♦ Šta zamerate prethodnim ministrima kulture? Da li biste prihvatili tu funkciju?
- U uslovima koji su im postavljeni, šta su mogli osim da se napregnu do granica izdržljivosti. Poznajem gotovo sve koji su u prošlih deceniju i po prošli kroz trnovit put niskog budžeta u kome je trebalo snalaziti se i balansirati između očuvanja fresaka, kosovskih relikvija,obnove Narodnog muzeja, nacionalnog teatra i Bitefa. Ko klinci smo govorili - babe i žabe, pobrkani lončići. Zvan sam, ostao sam u Ateljeu, svojevremeno!

♦ Šta bi Zoran Đinđić rekao da je danas živ za stanje u Srbiji i u kulturi?
- Iluzorno je tražiti takav odgovor. Žao mi je to reći, ali Zorana je Srbija „otkrila" tek nakon njegove tragične smrti. Ne treba tako daleko ići po dokumentaciji i videti šta se sve o njemu govorilo, pisalo, kritikovalo, neprilično, uvredljivo...A on je terao nekim svojim putem koji je u dobroj meri katastrofično vodio u tragičan ishod. Ići ispred vremena u ovoj sredini je neprihvatljivo za sredinu, mentalitet, pa na žalost i kulturu. Tome nas i istorija ovog naroda uči. Danas se sve i svako poziva na Zorana, tako da mi je draže da oćutim sve ono što bi i da li bi danas rekao. Nije tu, nema ga, ubijen je, ubili smo se. Ćutanje, dugo ćutanje! Ne prvi put!

♦ Da li Srbija treba da bude član EU i koliko bi to značilo za kulturu u našoj zemlji?
- Kao odgovor na ovo pitanje citiraću vam glumicu Renatu Ulmanski (84), pre predstave koju zajedno izvodimo u JDP a povodom aktuelnih događanja u nas, prišla mi je i rekla: "Znaš u jedno sam sigurna, Đuza Stojiljković(84) i ja nećemo doživeti ulazak Srbije u Evropsku Uniju, ali sad vidim, nećeš bogami ni ti." Eto odgovora. Mi kasnimo 20 godina, izgubili smo vreme, ratove, izgubili smo se u našim nacionalnim zabludama koje se sada trudimo da ispravimo i to košta, vremena, života, kontakta sa svetom i EU.

♦ Šta nas, kao Srbe, najbolje predstavlja u svetu?
- Nisam sklon da odgovorim onako kako bi većina odgovorila! Pustimo sport, tenis, sad atletiku, to je sve stvar trenutka, individualne akcije jedne porodice, par ljudi, nema sistema u tome, da bi smo se time kao nacija dičili i zaklanjali iza ipak tuđeg uspeha. U svetu smo i nadalje loši momci i proći će mnogo vremena dok tu sliku o sebi u tom i takvom današnjem svetu ne ispravimo. A to se i dalje ne trudimo, odnosno i dalje ukazujemo na istorijsku nepravdu koja nam je učinjena. Pogrešan put! Treba javno priznati svoje greške, ukazati na tuđe, dokazati svoje vrednosti i predstaviti ih svetu!

Par zlatnih medalja, jedan Rolan Garos, Vimbldon to neće ispraviti, i i dalje će tuđom, krivicom, većina na tribinama biti protiv najboljeg tenisera na svetu i ako on jeste najbolji.
U stvaranju slike o nama u svetu, mislim da smo na pogrešnom terenu.

♦ Kako da privučemo ljude da posete našu zemlju i upoznaju našu kulturu i istoriju našeg naroda?
- Adresa je jedna. Turistička organizacija Srbije. Direktor Gordana Plamenac. I ta žena to vrhunski zna da uradi! Ako treba mogu da ostavim telefon!

Atelje 212 afera: Nisam uspeo

♦ Kako ste doživeli aferu oko Kokana Mladenovića u vašem Atelju 212?
- Trudio sam se da pomognem da se afera izbegne, nisam uspeo! Smatrao sam nepriličnim da kao neko ko je bio na mestu direktora više od 12 godina na bilo koji način sugerišem rad onoga ko dolazi nakon mene. Tri mandata su odveć dovoljno vreme u kome imate priliku da pokažete kako može i treba da funkcioniše teatar u tom turbulentnom vremenu. Uvredljivo je drugome sugerisati da je Vaš put jedini i moguć. Nije!