Laušević razmišlja da se vrati u Srbiju!

Ravno dve decenije prošle su od kobne noći 31. jula u podgoričkom kafiću Apple, kad je život jednog od najpoznatijih i najvoljenijih glumaca u Jugoslaviji, Žarka Lauševića, počeo da liči na košmarni film ili tragičnu predstavu. Laušević je tada, nakon kratke svađe, u kojoj je učestvovao i njegov rođeni brat Branimir, usmrtio dvojicu mladića, Radovana Vučinića i Dragora Pejovića.

Glumac Irfan Mensur govori o kobnoj noći i priseća se događaja u Stupici koji je dramatično uticao na obojicu i koji i dalje kroji njihove živote.

"To je događaj koji je mene oterao iz Srbije 1991/92. godine. Jedini gosti u to doba bili smo u jednoj loži Žarko i njegovo društvo, u drugoj prijateljica i ja, i dalje grupa ljudi koja je htela da me diskvalifikuje po genetskoj osnovi. Žarko je izašao pet ili deset minuta ranije jer su i s njim pokušavali da uspostave kontakt, ali se on povukao jer se nije osetio prijatno. To što sam zatim doživeo urezalo mi se za ceo život ne kao strah, već kao poniženje o kojem Žarko priča u svojoj knjizi. Uz takvo poniženje, kad vam govore svašta i stavljaju vam pištolj u usta, da sam imao kod sebe ono što je Žarko imao one noći, ne znam kako bih reagovao. Žalim što ljudi Žarka povezuju s tom večeri."

Reditelj Dejan Mijač ističe da pomenuti pištolj, "kao kod Čehova, kad se pojavi u prvom činu, mora da opali na kraju". On se priseća poslednjih 24 sata pre negošto je Žarkov pištolj opalio, i ističe da postoji pretpriča te scene s pištoljem.

"Žarko je prihvatio da igra Svetog Savu, na čijoj je premijeri u Beogradu neki raspop napravio gužvu. Tu je barjak protiv predstave nosio i Vojislav Šešelj sa svojim četnicima. Sećam se, bila je neka panel-diskusija u Domu omladine o zabranjenim prestavama na kojoj sam rekao da je „Sveti Sava" jedan neuspeli tekst u kojem je pisac izazvao haos i da je u pitanju nesporazum. Na izlazu me je sačekao Šešelj, koji je prethodno sedeo u gledalištu i smejao se. 'Slušaj Mijače, mogu da ti priznam da je pisac budala, ali ova Crnogorčina što je otišla da igra Svetog Savu kod Turaka, to neće proći. Taj će dobiti svoje.' Ja to nisam preneo Žarku, ali se našao neko ko mu je preneo. I tada je kupio pištolj", ispričao je Mijač.

Sećajući se suđenja, Jovan Ćirilov, koji je Lauševiću davao podršku tokom procesa i sam doživeo da bude napadnut, kaže da je nemoguće bilo ne biti potresen prizorom majke koja je klela na suđenju i doživeti da te pljune s nekoliko metara brat jednog od pokojnih mladića.

"Da li je osuđen pre suđenja, ne znam. Tek, mi smo pozorišni ljudi, bolje rečeno jedan deo, i trudili smo se da Žarko, zato što je popularan glumac, ne bude osuđen više nego neki nepoznat optuženik."

Irfan Mensur nam otkriva da Laušević izuzetno prati situaciju u Srbiji i Crnoj Gori i da mnogo vodi brigu o kulturnom miljeu regiona.

"Da li će se vratiti i treba li? To niko ne može da mu sugeriše ili da ga pita, niti da utiče na njegovu odluku. Niti ga ja pitam jer je to neumesno, kao kad pitate nekog kolika mu je plata. Znam da je naročito u poslednje vreme u velikom vaganju i dilemama, a naravno da bih voleo da bude ovde s nama."

U zatvoru je Lauševiću cimer bio najpoznatiji crnogorski osvetnik Nikola Kaluđerović. On je kazao da je Laušević napravio veliku grešku što je dozvolio sebi da uđe u konflikt sa momcima.

"Govorio sam mu - desi se to, i ja sam ubio nevinog čoveka. Kad se jednom desi, kasno je za svaku priču."

Bivši savezni premijer Momir Bulatović jedan je od onih koji su dobro upućeni u čitav predmet.

"Bio sam predsednik Crne Gore kad je Žarko ubio te momke. Odbio sam da Lauševićudam aboliciju jer sam procenio da bi to bilo vrlo nepravedno. A pomilovanje koje je dobio od Srbije i Borisa Tadića uopšte ne rešava problem. Problem će biti rešen tek kada vam oproste, odnosno ako vam oproste familije tih momaka. Oduzeli ste nekome život morate od njegove familije da dobijete oprost", ispričao je Bulatović.