Grejemo dušu na njenim pesmama, pozivaju je reditelji, nastupa sa svojim sestrićem Vasilom Hadžimanovim i živi jedan sasvim normalan život. Ostala je verna sebi, borac za dobru muziku i umetnica koja se ne nameće
Iako je duboko zagazila u osmu deceniju, diva našeg evergrina izgleda odlično, a peva sjajno. Taj glas ništa nije izgubio od snage, boje i topline.
Pesme "Ne plači", "Milo moje", "Ti si čovek moj" traju i danas, a "Zlatni dan" decenijama nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ipak, Bisera Veletanlić nije baš zadovoljna stanjem u našoj muzici i načinom života uopšte.
Kako ste, kako vam prija ovo promenljivo vreme?
- Ne prija mi, čim je promenljivo.
Iza vas je jedna burna, lepa i značajna godina u karijeri. Imate običaj da snimite pesmu, pa vas dugo nema.
- S obzirom na to gde živimo i šta ovde prolazi, onda je to bolja varijanta. Šta ja imam od toga da me guraju u bilo kakve silikonske varijante? Ne pada mi na pamet. Ozbiljno i dugo se bavim ovim poslom, ali te muzike nema mnogo na radiju i televiziji... Danas imamo potpuno nakaradnu muziku, sve jedno te isto.
Na televizijama puštaju isključivo "narodne pesme" koje nikako nisu narodne - samo ponekad je to prava narodna muzika, sve ostalo je tako izveštačeno i odvratno da vam se gadi.
ŽIVOT U PREVOZU
Danas kao da dobar vokal nije dovoljan?
- Ne, nije dovoljan. U redu, lepo pevaš, ali moraš imati i skandale, jer je to ovde vrlo traženo. Što više problema imaš, pa ih deliš s narodom, onda ti se pomaže. A u stvari si najobičnije đubre koje koristi priliku da podigne rejting tako što se žali, moli, kuka... Normalno živim, nemam skandala, pa u tom smislu nisam zanimljiva. Ni ja ni moja porodica ne želimo da budemo na stranicama na kojima su takvi prevaranti i lažovi.
Da li nedostatak emocija u pesmama prati surovost života koji živimo?
- Baš tako. Ljudi koji bi trebalo da budu primer za lepo, pošteno, iskreno i ljudsko su sve suprotno od toga, pa je onda i omladina takva. Nije sva, naravno. Hvala bogu, ima finih ljudi svih godina. Globalno je sve očajno. Očajan je odnos na ulici, u prevozu... Uzela bih ovim našim vlastima automobile i dala im da se voze gradskim saobraćajem jedno mesec dana, pa da onda pričaju o tome koliko je dobar. Ništa strašno, samo nek izdrže mesec dana da se voze javnim prevozom.
Neverovatno je da se umetnica kao vi vozi gradskim prevozom.
- Vozim se. Voze se i državnici u inostranstvu, samo što je kod njih prevoz čist i pristojan, a ovde je sve nakaradno. Pošto stanujem u centru, gotovo uopšte ne koristim auto. Volim da pešačim i uglavnom idem taksijem, ali se častim i gradskim prevozom. Poražavajuće je kad vidite ljude u prevozu. Tako su odsutni, nigde treptaja, o osmehu da i ne govorimo. Mladi se nekako i dovijaju, imaju svoje mobilne, ali zreliji svet ima prazan pogled.
PORODICA IZNAD SVEGA
Vaša sestra Senka uopšte nije želela da se vraća muzici.
- Ona je davno osetila kamo se kreće umetnost, pogotovu muzika, pa je jednostavno odustala. Njen vokal je bio nešto neponovljivo. Bila je vrlo autentična i svoja, pravi džez pevač koji je imao svoj stil. Nije kopirala nikoga, a nije imala ni potrebe, za razliku od nekih koji su pravili karijeru tako što su bukvalno kopirali vokal pevača čije pesme pevaju. I Zafir je napravio sjajne stvari, ali nigde se to ne pominje. Nisi zanimljiv, jednostavno: prošlost si, mator, i nisi ni za šta. Tako se to ovde gleda. A s druge strane imaš lažove od pevača, koji pritom imaju priliku da daju savete mladima kako treba da pevaju, iako su sami katastrofa. Bilo bi smešno da nije tragično.
Osim za porodicu svoje sestre, imate li širu porodicu?
- Imamo svuda - u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, po Zafiru i u Makedoniji. Ima nas, mi smo svi zajedno definitivno Jugosloveni.
Okupljate li se za praznike?
- Nažalost, to ne. Zbog svega što su nam napravili talentovani političari više se ne viđamo i ne družimo. Nije više kao što je bilo.
Da li se često sećate detinjstva i roditelja?
- Roditelji su sa mnom dok bude i mene. Rano smo izgubile mamu, otišla je sa ovog sveta s nepune 53 godine. I sve je pošlo naopačke. Bili smo skladna porodica i veoma vezani jedni za druge. I dan-danas je to ostalo. Takvi su i Senka i Zafir. Ja nisam stvorila svoju porodicu, ali imam njih.
Dobra ste tetka?
- Ne volim da me zovu tetka, para mi uši. Ne volim ni reč baba, grubo mi zvuči, više volim reč baka. Ja to slušam drugačije... U porodici me zovu Bibi.
Da li Vasilovoj ćerki Marti, koja je glumica i pevačica, dajete poneki savet?
- Ne treba njoj nikakav savet. Ona ima tatu koji je tu pored nje, ima profesorku muzike, profesorku za vokal, ima Senku i Zafira... Može da dobije savet i od mene, ali joj nije potrebno, jer već odavno zna osnovne stvari za koje su ljudima potrebne godine da ih savladaju. Njen nastup u mjuziklu "Fantom iz Opere" je bio fascinantan. Devojčica od 17 godina maestralno je odradila najtežu ulogu u mjuziklu uopšte, ulogu Kristin. Tresla sam se od uzbuđenja.
NA SVAKIH DESET GODINA
Imali ste finu karijeru u Nemačkoj, ali ste ipak došli u Beograd, jer vam se uvek sviđao. Da li vam se sviđa i dalje?
- Beograd nije ono što je nekad bio. Ovo je jedan drugi grad koji se zove isto kao onaj u koji sam došla da živim. Ovaj Beograd nije onaj Beograd. Ovaj je ružan i beskrajno prljav - evo, na plus 15 imamo smrdljive gromade snega po svim ulicama. Čistači se samo šetaju s praznim kolicima, niko ništa ne čisti. Ne podnosim prljavštinu, nemar i lenjost.
Kako je došlo do saradnje za seriju "Žigosani u reketu", Dragan Bjelogrlić vas je pozvao?
- Bjelogrlić me je pozvao jer me je predložila Anja Đorđević, koja je komponovala muziku. Sad me na ulici zaustavljaju i stari i mladi zbog te pesme: "Jao kako ste to divno otpevali", "Jaooo kako je to dobro"... Kažu da seriju gledaju i zato što čekaju završnu pesmu "Još jedna šansa". Mene na svakih deset godina jure zbog jedne pesme.
Da li ste zadovoljni načinom na koji ste vodili karijeru?
- Nije sve bilo do mene. U Beogradu sam od 1970, a nekih 15 godina sam bila bojkotovana. Ne bih sada da pričam zašto. Kad se Bata Kovač vratio iz Španije, ponovo smo počeli da radimo. Malo-pomalo, i sad smo tu gde smo. Poslednje što smo izdali je "Smejem se bez smisla".
Zovu li vas na privatne zabave da pevate?
- Ne. Jedino sam imala čast i zadovoljstvo da pevam vlasnicima jedne privatne zdravstvene ustanove. Mislim da su fenomenalni ljudi i da pružaju neprevaziđenu lekarsku uslugu. Ovim putem im se zahvaljujem.
Šta biste voleli da vam se dogodi?
- Volela bih da život bude bolji i drugima i meni, i uz puno dobre muzike.
"Zlatni dan" za plakanje
Kad sam prvi put čula tu pesmu, odmah sam se rasplakala. I dok sam je snimala, više sam plakala nego pevala. Dve ili tri godine na koncertu bih prvo ja pustila suzu, pa onda svi drugi. To je jedna pesma odlična za plakanje. Sada je već postala himna ljubavi i života, publika je na koncertima peva u horu. I to tiho, predivno, da ja i ne moram da pevam.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Vladimir Šporčić)