Deca koja igraju kompjuterske igrice u kojima ubijaju protivnike gube sposobnost da saosećaju sa drugim ljudima, tvrde psiholozi

Bezosećajni!
„Krajsis“, „Anril turnament“ i druge igrice, svet pucačine i ubijanja, u kome deca provode i po nekoliko sati dnevno, stvaraju od mališana osobe koje ne umeju da saosećaju s drugim ljudima. Drugim rečima, potpuno ih otupljuju.

Naime, istraživanje sprovedeno u Engleskoj pokazuje da deca koja igraju nasilne igrice nemaju iste reflekse kao ona koja igraju društvene ili sportske video-igre.

Istraživači su desetoricu dečaka uzrasta od deset do četrnaest godina podelili u dve grupe.

Jedna grupa je igrala virtuelni fudbal, dok je druga bila zauzeta ubijanjem protivnika.

Posle jednog sata deca su razgovarala s psihologom.

Usred razgovora terapeut je“slučajno“ srušio šolju sa olovkama koja je bila na stolu. Dečaci koji su bili u „pucačkoj“ grupi uopšte nisu odreagovali, dok su se dečaci iz druge grupe trgnuli i skočili da skupljaju olovke s poda.

- Dečaci iz prve grupe bili su usporeni i davali su kraće odgovore posle dužeg razmišljanja, dok su deca iz druge grupe reagovala burnije i brže. Kad je šolja pala, samo jedan dečak iz „pucačke“ grupe se trgnuo, ali je pogledao u ostale iz svog tima i nastavio je da sedi, dok su dečaci iz druge grupe odmah priskočili u pomoć i počeli da skupljaju olovke - ističu istraživači.

Oni dodaju da je ovaj nedostatak ljudske empatije pokazuje na koji način nasilne igrice utiču na razvoj dece u kritičnom, tinejdžerskom periodu.


Empatija se uči

Za razliku od osobina koje su velikim delom uslovljene genetskim faktorima (kao što su inteligencija ili fizički izgled), empatija nije nešto što može da sazri „samo od sebe“, već predstavlja veštinu koju deca uče, koja se podstiče i razvija.