Ambar” nije namenjen samo gostima sa Balkana, s obzirom na njegovu lokaciju, „ciljna grupa” je „fensi” društvo u firmiranoj garderobi koje karijere gradi na Kapitol hilu, a u blizini su i Kongresna biblioteka, instituti i muzeji

VAŠINGTON - Umesto da se, kao i obično, vest o otvaranju restorana sa srpskim specijalitetima i to nigde drugde nego u četvrti gde je sedište američkog parlamenta, prvo proširi među „našima”, ona se najpre pojavila na prvoj strani dodatka o hrani „Vašington posta”, u velikom tekstu koji govori o njegovoj predistoriji, glavnom akteru i, naravno, njegovim specijalitetima.

To što je napisao dnevnik američke prestonice valjalo je proveriti na licu mesta. Od „nultog” centra Vašingtona na Kapitol hilu, zgrade kompleksa Kongresa, pa do 8. ulice, rastojanje je otprilike kao od beogradskih Terazija do Slavije. To je inače istorijska četvrt jednospratnih i bočnim zidovima spojenih kuća, a u 8. ulici su gotovo isključivo restorani sa kuhinjama doslovno iz celog sveta.

„Ambar”, ime odabrano za „restoran balkanske kuhinje”, zvučalo bi sasvim američki da nije napisano ćiriličnim „b”. Postavljeno je neupadljivo na fasadi od crvenkaste cigle i na staklenom pročelju. Unutra, na dvorišno skladište za žito, podseća na deo zida urađen od neobrađenih greda i dasaka, ali bez patine vremena, što je danas slučaj sa ambarima u selima Srbije. Enterijer arhitekte iz Vrnjačke Banje Branimira Lukića je tipično američki, balkanski je samo ovaj detalj.

Iza ugostiteljskog poduhvata koji je u Vašingtonu dobio zapažen publicitet, nalazi se mlad čovek (35) iz Trstenika po imenu Ivan Iričanin. Pre nego što je 2005. u Ameriku došao s namerom da ostane, ovaj diplomirani „difovac”, profesor fizičkog i rukometaš, restoranski biznis poznavao je samo kao gost.

Ugostiteljsku karijeru ovde je počeo za šankom. Njegova okretnost je brzo zapažena, pa je napredovao do menadžera bara. Ubrzo zatim postaje dobavljač: deo tima koji trećinu vašingtonskih restorana snabdeva pićem, što mu omogućava da upozna sve njihove menadžere i vlasnike ali i američku restoransku kulturu.

U ovome je takođe bio veoma uspešan - toliko da ga je zapazio Ričard Sandoval, jedan od najpoznatijih svetskih kuvara meksičke hrane, vlasnik ili suvlasnik 25 restorana. Ivan mu je postao partner u dva veoma popularna restorana u 14. ulici, i iz te saradnje je realizovan i njegov „projekat snova” - zamisao da u Vašingtonu otvori restoran sa srpskim i balkanskim specijalitetima i „predstavi ih na najbolji način”.

U svrsishodnost toga trebalo je prvo da ubedi svog „gurua”, Sandovala, pa su letos oko mesec dana proveli u Beogradu i Srbiji, u gastronomskoj „studiji izvodljivosti”. Početak nije obećavao, dok ga je Ivan ubeđivao da su srpski gurmanluci „najbolji na svetu”, Ričard Sandoval bi se namrštio kad god bi bio poslužen sa velikim komadom mesa sa nekim povrćem, salatom i obaveznim kajmakom.

Bio je skeptičan da bi Amerikanci to mogli da jedu više od dva puta godišnje, a kajmak mu je, kako se ispovedio novinaru „Vašington posta”, počeo da „izlazi na nos”.

Predomislio se, međutim, posle posete „Maloj fabrici ukusa” na beogradskom Neimaru, gde je mladi kuvar Bojan Bačvarov uspešno kombinovao tradicionalna jela sa modernom prezentacijom na tanjiru. Bačvarov je sada šef kuhinje u „Ambaru”.

- Najteže nam je bilo da napravimo meni, jer nije jednostavno balkansku kuhinju prodati Amerikancima – objašnjava nam Ivan Iričanin, napominjući da svaka nacionalna jela ovde moraju da donekle budu „amerikanizovana”.

Ovde se, kaže, za razliku od Srbije, mnogo češće jede van kuće, ali se uglavnom ne eksperimentiše. Posluženo jelo ne sme da vizuelno bude nešto mnogo strano.
Pogotovo što „Ambar” nije namenjen samo gostima sa Balkana, s obzirom na njegovu lokaciju, „ciljna grupa” je „fensi” društvo u firmiranoj garderobi koje karijere gradi na Kapitol hilu, a u blizini su i Kongresna biblioteka, instituti i muzeji.

Rezultat je da su na meniju „Ambara” jela sa poznatim imenima i ukusima - ali drugačije poslužena. Ćevapčići („balkan kebab”), koji su, kaže Ivan, veoma popularni, tako se iznose u malom tučanom tiganju, garnirani sa pečenim paprikama i posuti rendanim belim sirom.

Pred gosta se stavljaju na drvenoj dasci na kojoj je i nekoliko kolutova luka, sa strukom peršuna. Cene su sasvim razumne: od 6 do 16 dolara (izuzev, naravno, za bocu vina).
„Ambar” je otvoren 14. januara i odziv je, prema oceni njegovog začetnika, zasad „fenomenalan”.
- Ovo je moderna verzija naše kuhinje i možemo da se takmičimo sa svakim restoranom u Vašingtonu- konstatuje Iričanin, i dodaje:
- Postigli smo ono što smo hteli, imamo velike ambicije i smatram da smo na dobrom putu.

Mlade Amerikanke služe 15 vrsta rakije od malih proizvođača iz Srbije

Rakija bar” u „Ambaru” je prilično bogat: 15 vrsta rakija („od malih proizvođača iz Srbije”), koje su morale da prođu ovdašnju „homologizaciju”, do 40 vrsta vina sa Balkana. Ono što je takođe ustupak ovdašnjim ukusima je kod nas zapostavljena „miksologija”: kokteli u kojima je osnovi sastojak rakija.
– Služimo i „jelen”i „lav” pivo - s ponosom napominje Ivan.
Posada je mešovita: menadžer restorana je Uroš Smiljanić, drugi kuvar Ivan Živković, a konobari, što ovde nije profesija, nego usputno zanimanje dok se studira, mlade Amerikanke.