Genetski modifikovana hrana, šećeri i prerađene omega masne kiseline mogu biti potencijalni izazivači raznih bolesti

Koliko je važna hrana koju jedemo za naš DNK? Koliko industrijski proizvedene hrane pune toksina čovek može pojesti pre nego se pojave negativni simptomi?

Naravno, i termička obrada zdravih namirnica može imati uticaj na kvalitet hrane. Naučnik Frensis Potenger je 1930. istraživao uticaj sirove i kuvane hrane na zdravlje mačaka. Sirovo meso i mleko dramatično su popravili zdravlje mačaka uključenih u studiju i njihovih potomaka u sledeće tri generacije.

Savremena nauka smatra da je ovo posledica nedostatka taurina u kuvanoj hrani. Naime, mačke kao mesojedi nemaju mogućnost stvaranja taurina u svom telu pa ga mogu dobiti samo putem hrane.

Iako se ovi podaci ne mogu direktno preslikati na ljude, jer je naš metabolizam drugačiji, studija je pokazala da hrana utiče na zdravlje pojedinca, ali i njegovih potomaka.

Genetski modifikovana hrana uzrokuje oštećenja DNK

Savremena prehrambena industrija uspela je da prekine vezu između lokalnog tla, lokalne hrane i ljudi koji tu žive. Prehrambeni lanac je razbijen. Ali, ljudsko telo ima svoje biohemijske potrebe i ne može se bez greške prilagoditi nizu novih hemijskih sastava koje u njega unosimo.

Potreban je duži proces privikavanja koji traje generacijama, čak i kad je reč o nemodifikovanim prirodnim supstancama. Iz sličnog razloga 85 odsto Aboridžina ne može da toleriše laktozu, dok isti problem ima samo dva posto Šveđana.

Ako može da se žvaće i guta, to još uvek ne znači da je to hrana

Niske cene, jednostavna priprema i veštački mirisi i ukusi uverili su ljude da su hemijske namirnice koje se prodaju širom sveta – hrana.


Primeri nekih najgorih namirnica koje utiču na DNK

1. Genetski modifikovana hrana (GMO)
Ono što naučnici rade s hranom moglo bi se uporediti s genetskim ruletom. Hoće li novi gen koji se uvede u genom neke biljke ili životinje dovesti do "poboljšanja" ili destabilizovati inače sigurnu hranu i učiniti je otrovnom za ljude, ne znaju ni oni sami.

Istina, vekovima su ljudi menjali genetske karakteristike biljaka i životinja. Kao selekcije semena biljke koja ima poželjne karakteristike. Ali, uzgoj je nešto sasvim drugo od genetskog inženjeringa, koji stvara monstrume koji nam se danas nude kao hrana. Naime, dok je genetski kod GM biljke modifikovan od strane ljudi, hibridna biljka kreirala je sopstvenu genetsku strukturu.

Naučnici Ian F. Prime i Rolf Lembke sproveli su "in vivo" studije o mogućim zdravstvenim posledicama GM hrane, i zaključili da genetski inženjering stvara raširene genetske mutacije na stotine hiljada mesta određenog genoma.
Hranu koja je stvorena u laboratoriji naše ćelije neće prepoznati, pa će se puno toga gomilati kao toksični materijal.

Što je najgore što bi moglo da se dogodi? Počinje s problemima u probavnom sistemu, smanjuje se imunitet, a eventualno nastaju i tumori.

2. Prerađene omega-6 masne kiseline i transmasti
Industrijskom revolucijom i obradom biljnih ulja bogatih omega-6 masnim kiselinama, poput kukuruza, soje, koja su sveprisutna u ishrani savremenog čoveka, došlo je do velike neravnoteže.

Naime, uravnotežen unos omega-6 i omega-3 masnih kiselina, uz koji je do tad ljudski genom napredovao, drastično se promenio. Ovih dana, procenjuje se da jedemo desetinu iznosa omega-3 masnih kiselina potrebnih za normalno funkcionisanje.

Smatra se da je to jedan od ključnih razloga zbog kojeg veliki procenat modernog stanovništva pati od bolesti srca, raka, otpornosti na insulin i dijabetesa, preterane ishrane, artritisa i ima druge upale promene.

Samo bi eliminacija otrovnih transmasti mogla da spreči pojavu na stotine hiljada kardiovaskularnih bolesti.
Tim molekularnih biologa na Nacionalnom institutu za ishranu u Indiji sproveo je studiju na pacovima jer su želeli da vide kako su geni pogođeni transmasnim kiselinama. Naučni tim je otkrio da su pacovi hranjeni većom količinom transmasnih kiselina imali tri vrste gena koji podižu otpornost na insulin. Ova zapažanja pomogla su da se objasne kako konzumiranje transmasnih kiselina povećava rizik od dijabetesa i srčanih bolesti.

3. Šećer
Procenjuje se da je 1820. prosečna godišnja konzumacija šećera po osobi bila manja od devet kilograma. Danas ona u proseku iznosi nešto više od 68 kilograma godišnje.
Ostavlja li toliko šećera neki "otisak" na genetskom materijalu? Epidemiologinja Lisa Đovaneli sprovela je studiju o uticaju šećera na organizam i zaključila da što više jednostavnih šećera (iz zaslađenih napitaka i raznih slatkiša) osoba jede, veće je oksidativno oštećenje DNK na krvnim ćelijama (lumpocitima).

4. Visokofruktozni kukuruzni sirup (HFCS)
Nova tehnologija prihvaćena 1970-ih omogućila je proizvodnju jeftinog visokofruktoznog kukuruznog sirupa (HFCS). Danas se on dodaje u hiljade polugotovih i gotovih proizvoda uključujući slatkiše, napitke i soseve.

Najveći poznati problem s HFCS-om je to što ga mozak ne prepoznaje kao izvor kalorija – iako njima obiluje. Mozak ne dobija signale i šalje signale kao da niste dovoljno jeli, tako da i dalje imate želju za hranom. Rezultati su vidljivi, a debljina je tek jedan od njih.

HFC može oštetiti i gen. Naime, tokom same proizvodnje ili naknadno, ovaj štetan spoj se greje i dolazi do stvaranja hidroksimethilfurfurala (HMF), a on je poguban za DNK.