Jedan od najlepših gradova na svetu nemoguće je obići za šest sati. Strateški osnovan i planski sazidan, nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Grad večite inspiracije.
Čitavu su noć udarale ledene sante o trup broda, pa smo u luku nekadašnje prestonice Rusije Sankt Peterburg stigli pomalo neispavani. Prvi pogled je bio tmuran, prolazili smo pored brodogradilišta gde je ogromnim metalnim slovima pisalo „Leningrad“. Utisak je brzo popravljen kad smo sišli s broda, gde nas je dočekao orkestar, koji je svirao „Kaćušu“ i nekima od nas izmamio suzu u oku. Puni optimizma krenuli smo u obilazak grada, za koji smo imali svega šest sati, temperatura je bila minus šest, a vetar je duvao, čini se, sa samog Severnog pola.

Rusiju ili volite ili ne volite, Ruse doživljavate ili kao braću ili kao neprijatelje, ali Sankt Peterburg je po mnogima jedan od najlepših gradova na svetu.

Ideja Petra Velikog

Grad je smešten u Finskom zalivu, na delti reke Neve, sagrađen je početkom 18. veka prema ideji Petra Velikog, a po uzoru na evropske prestonice, da bi kontrolisao ruski uticaj na Baltiku. Danas je to drugi grad po veličini i značaju u Rusiji sa šest miliona stanovnika koji obeshrabruje veličinom, širokim bulevarima i nepreglednim trgovima.

Sankt Peterburg se smatra kolevkom klasičnog baleta, danas ima 40 pozorišta, tu su živeli Puškin, Dostojevski, Gogolj... Inspiracija je nesporna jer kad ste okruženi građevinama kao iz bajke, bilo da se one nadvijaju nad široku Nevu u „belim noćima“ ili sijaju kristalnim sjajem nad ledenim Baltikom, u vama može da se probudi samo ljubav prema umetnosti i lepoti.

U raskošnom baroknom stilu nižu se Petropavlovska tvrđava, palata Menšikov, Letnja palata Petra Velikog, zgrada Admiraliteta... Rusi su se vratili veri, pa su Isakijevska crkva, Crkva prolivene krvi, Aleksandra Nevskog na vrhu Nevskog prospekta i mnoge druge detaljno restaurirane i sada blistaju u starom sjaju.

Po isteku četvrtog sata mahnitog trčanja po Sankt Peterburgu, ostalo nam tek nešto više od sat i po za drugi po veličini muzej na svetu - Ermitaž. Potreseni činjenicom da nam manjka vremena i pomalo ljuti jer niko na biletarnici muzeja ne govori nijedan jezik osim ruskog (iako tu godišnje dođe više od četiri miliona turista), prošetali smo samo centralnim sobama i stepenicama Zimskog dvorca i bili zaslepljeni bogatstvom pozlaćenih ornamenata rokokoa i neverovatnih umetničkim predmeta od kobalta, žada, ćilibara... Za slike velikih umetnika nije se imalo vremena, kao ni za ispijanje votke i probanje najskupljih kavijara na svetu, niti za slušanje čuvenih vojnih horova i druženje s braćom Rusima.

Mostovi na Nevi

Nismo sačekali ponoćno dizanje svih mostova na Nevi kako bi prošli brodovi, mada se to, ruku na srce, ne bi ni dogodilo kad je reka zaleđena... Šest sati u „severnoj Veneciji“ isto je kao da je neko upalio svetlo, pa ga ugasio, a da niste ni primetili da vas obasjava.

Dok je ledolomac potpomognut locovima probijao put ka Helsinkiju, znali smo šta nam je činiti: moramo još jednom doći ovde... Bar još jednom.