USPEH: Naučnici na tragu vakcini protiv superbakterije

DE MOJN - Na pragu leka protiv nove kuge!
Lekari su pre više od pola veka pritisnuli dugme za paniku, pošto su otkrili da Staphylococcus aureus (stafilokoka) razvija rezistenciju na antibiotike, kojima je suzbijana od četrdesetih godina dvadesetog veka.

Evolucija otpornosti

Meticilin, forma penicilina razvijena upravo za borbu protiv rezistentnih bakterija, potrajala je do 1961. Tada su britanski naučnici otkrili kugu 21. veka, superbakteriju MRSA, koja je otporna na meticilin.

Prvi poznati slučaj ljudske zaraze sa MRSA (koja je otporna na celu klasu penicilina zvanih beta-laktami) desio se 1968. u SAD, a 2013. svet je u panici jer MRSA je, korak po korak, izrasla u masovnog ubicu globalnih pretenzija. Što je najgore, lekari su bili pesimisti kad je reč o mogućnostima za borbu protiv nje - sve do pre neki dan.

Šlivert - zapamtite to ime

Mikrobiolog Patrik Šlivert sa Univerziteta Ajove na čelu je tima koji bi mogao da spase čovečanstvo od užasa zvanog MRSA (što znači stafilokoka otporna na meticilin). Njegova ekipa razvila je prvu funkcionalnu vakcinu protiv superbakterije; doduše, ona zasad funkcioniše samo na laboratorijskim zečevima, ali testovi na ljudima očekuju se u najskorijoj budućnosti.

Pre nego što uđemo u detalje Šlivertovog rada, treba napomenuti da naučnici na razvoju vakcine protiv MRSA rade već decenijama, ali bez uspeha. Samo u poslednjih nekoliko godina pokušaji da se napravi vakcina, vredni milione i milione dolara, spektakularno su propali, ne donoseći ama baš nikakve rezultate ili nadu (za sve ovo vreme broj obolelih i umrlih dramatično se povećao).

Promena u pristupu

Šlivert je, pre svega, doveo u pitanje pristup koji farmaceutske kompanije imaju u razvoju vakcine protiv MRSA. Pomoću većine dosadašnjih u organizam su ubacivani proteini i ugljeni hidrati koji se nalaze u ćelijskom zidu MRSA, i to baš oni koji joj pomažu da izbegne detekciju našeg imunološkog sistema. Ovaj pristup je bio uspešan kod bakterija kao što su Haemophilus influenzae i Streprococcus pneumoniae, ali nikako nije uspevao kod Staphilococcus aureus. Postojale su i vakcine sa samo jednim proteinom iz ćelijskog zida, ali i one su bile podjednako bezuspešne.

Šlivert je potpuno promenio pristup. Umesto proteina i ugljenih hidrata iz ćelijskog zida, u vakcinu je ubacio potpuno drugu vrstu supstanci iz superbakterije - superantigene i citolizine, proteine koje proizvode unutrašnje strukture MRSA, a igraju veliku ulogu u bolestima koje izaziva ova bakterija.

Uspeh na vidiku

Tim sa Univerziteta Ajove za projekat je uzeo 176 kunića. Vakcinisano je 88 životinja, a bez vakcine je ostavljeno isto toliko. Svim kunićima su zatim pravo u pluća ubacili MRSA. Sve životinje osim dve u vakcinisanoj grupi, dakle njih 86, preživele su infekciju. Kod nevakcinisanih nesrećnika 87 kunića je uginulo, a samo jedan je preživeo strašnu upalu pluća.

Sledeći Šlivertov eksperiment pokazao je koliko su lutali njegovi prethodnici: kunići kojima je ubrizgana vakcina s proteinima iz ćelijskog omotača uginuli su u roku od šest sati od izlaganja MRSA, a nevakcinisani su živeli i do četiri dana.

Tajna MRSA - zakrčenje

Šlivertova ekipa sada tvrdi da antigeni sa površine ćelija, koji se redovno koriste za pravljenje vakcina protiv bakterija, nisu uspešni kod stafilokoke zbog posebnog načina na koji ova bakterija izaziva oboljenja.

- Jedan od načina na koji stafilokoke rade je stvaranje agregacija bakterija koje blokiraju disajne puteve i krvne sudove. Vakcine koje stimulišu stvaranje antitela na površinske proteine mogu biti opasne zato što, stvarajući ove antigene, stvaraju i molekularne komplekse koji potpomažu fenomenu „zakrčenja“ - kaže Šlivert.