Naučnici potvrdili mogućnost konstrukcije letelice koja bi se kretala pomoću mikroskopske crne rupe; Crna rupa koja bi pokretala ovaj brod bila bi manja od jednog protona, ali bi imala neverovatno veliku težinu

NJUJORK - Švarcšild kugelblic.
Ovde dve reči možda nikad pre niste čuli zajedno, ali motor koji se ovako zove može nas odvesti ravno do zvezda, i to mnogo pre nego što smo sanjali.
Naučnici tvrde da je izgradnja ovog motora koji će skupljati energiju iz crne rupe koja „isparava“ moguća, i da bi takav pogon mogao da nas načini gospodarima (ovog dela) svemira.

Stare teorije

Početkom 1955. teoretičar crnih rupa Džon Viler skovao je termin „kugelblic“ („loptasta munja“). Viler je tvrdio da, ako se dovoljno čiste energije usmeri na region u prostoru, ta energija će biti dovoljna za stvaranje mikroskopske crne rupe, koja se može opisati jednačinama koje je pre toga napravio fizičar Karl Švarcšild.

Odatle naziv Švarcšild kugelblic ili Švarcšildova loptasta munja.
Oko 19 godina posle Vilera slavni naučnik Stiven Hoking otkrio je da će efekti kvantne mehanike u blizini horizonta događaja crne rupe dovesti do emisije radijacije iz crne rupe. Ovaj fenomen nazvan je Hokingova radijacija. Što je manja crna rupa veća je snaga radijacije, ali i kraći njen životni vek.

Vilerov postulat i Hokingova teorija radijacije iz crne rupe učinili su mogućim potpuno nov tip pogona za međuzvezdani svemirski brod, letelicu koju bi pokretala Švarcšildova loptasta munja.

Crna rupa koja bi pokretala ovaj brod bila bi neverovatno mala, manja od jednog protona, ali bi imala neverovatno veliku težinu. Prema proračunima, ona bi težila koliko i dva cela Empajer stejt bildinga, ali bi imala snagu od 129 petavata. Kome nije jasno, ovo je 10 miliona puta više nego što mesečno troši jedan grad veličine Njujorka.
Drugi deo ovog pogona, pored Švarcšildove kuglaste munje, bio bi Dajsonov disk, koji bi bio postavljen između prednjeg dela broda kako bi apsorbovao energiju zračenja Švarcšildove loptaste munje.

Dajsonov disk

Ipak, da bi Dajsonov disk izdržao strahovitu energiju koju oslobađa crna rupa, letelica bi morala da bude dugačka najmanje 33 kilometra. Takođe, morao bi se pronaći najčvršći i najlakši mogući materijal za pravljenje Dajsonovog diska.
Alternativa Dajsonovom disku je okruživanje minijaturne crne rupe minijaturnom Dajsonovom sferom, koja bi zarobljenu energiju slala klasičnim motorima, koji bi pokretali brod.

Na ovaj način brod bi dostigao 72 odsto brzine svetlosti u roku od pet godina. Naravno, mnogi izazovi su preveliki za tehnologiju koju trenutno posedujemo. Ono što obećava, međutim, jeste činjenica da su ograničenja samo tehnološka.

Putovanja
NOV POGON OSNOVA ZA ODLAZAK DO DRUGE ZVEZDE

Putovanje do prve zvezde koja nije Sunce sigurno je jedan od najvećih izazova pred našom civilizacijom. Da bi se shvatilo koliko je to teško, zamislite da je udaljenost Zemlje od Sunca jedan centimetar; nama najbliža zvezda Proksima Kentauri bila bi onda udaljena dva kilometra!
Najbrži objekat koji je ikad pokrenuo čovek je sonda „Vojadžer 1“, koja se kreće brzinom od 30 kilometara u sekundi. Sa ovom brzinom trebalo bi joj oko 80.000 godina da dođe do Proksime Kentauri. Čak i da dostignemo brzinu od 10 odsto od brzine svetlosti (više od 1.000 puta brže od „Vojadžera“) zahvaljujući fuzionim motorima, koji su u procesu razvoja, trebalo bi nam pola veka da doletimo do Proksime Kentauri.