NIJE BAŠ SVE KAO ŠTO MISLITE: 7 najčešćih zabluda o svemiru!

Da li je planeta najbliža Suncu ujedno i najtoplija, i na šta nam ukazuje rep komete, samo su neka od pitanja na koje nudimo odgovore

1. Sunce gori?

Udaljeno oko osam svetlosnih minuta od planete Zemlje, Sunce predstavlja nama najbližu zvezdu u Mlečnom putu. Zahvaljujući toploti i svetlosti koja nam dolazi sa njega, život na Zemlji je moguć. Iako je to jedan od objekata koji se najduže izučavaju, postoji nešto što izaziva pogrešne zaključke o njegovom sastavu.

Kao i svaka zvezda, Sunce predstavlja usijanu loptu gasa, na čijoj površini temperatura dostiže oko 5000 stepeni. Upravo zbog svoje „užarenosti“ mnogo ljudi misli da ono gori. Međutim, ako biste se zapalili, imali biste na sebi više vatre nego što postoji na čitavom Suncu!

Zapravo, sva toplota i svetlost koji dopiru sa njega, proističu iz nuklearne fuzije (spajanje lakših jezgara od kojih nastaju teža). Ona se dešava tako što visoka temperatura u unutrašnjosti zvezde, obezbeđena gravitacionom silom, uzrokuje da se čestice kreću ogromnom brzinom, te se, usled velike gustine verovatnoća sudaranja čestica povećava, a time i proces nuklearne fuzije. Dokle god se na njemu budu odigravale ovakve reakcije, ono će živeti i emitovati svetlost i toplotu. Iz ovoga možete videti da uobičajene vatre nema na Suncu, već samo ogromne količine gasa.

2. Planeta najbliža Suncu je najtoplija?

Merkur, niti najveća, niti najlepša planeta, uglavnom je poznata tek po tome što je najbliža Suncu i najmanja u Sunčevom sistemu (od 2006. godine, kada ja Pluton svrstan u planetoide). Shodno tome, većina ljudi pretpostavlja da ona mora biti i najtoplija planeta. Premda temperatura na osunčanom delu Merkura, iznosi oko 470 °C, što je jako toplo, šta ga to sprečava da bude najtopliji?

Verovali ili ne, istovremeno, na neosunčanoj strani temperatura se može spustiti i do -170 °C. To se dešava zato što ova planeta nema atmosferu, pa se toplota, nakon zalaska Sunca ne zadržava dugo na njenoj površini. Još jedan razlog zbog kog se ona tako brzo hladi je njena orbita i rotacija. Merkuru je potrebno 88 Zemaljskih dana da se okrene oko Sunca, dok njegova rotacija traje čak oko 176 dana. To znači da na Merkuru dan traje duplo duže nego godina!

Samim tim, jedan njegov deo je dovoljno dugo neosunčan da se temperatura može spustiti toliko ispod nule. Baš zbog stalnog variranja temperature ova najmanja planeta Solarnog sistema ne može biti najtoplija, već tu titulu preuzima Venera, čija je temperatura konstantna i iznosi više od 500 °C. Uzrok tome je njena jako gusta i otrovna atmosfera zbog koje se javlja efekat staklene bašte.

3. Kometin rep pokazuje odakle ona dolazi?

Predstavljale su i prognozirale nesreću, nemaštinu, rat i propast, ljudi su ih se plašili i divili im se. Iako ih je ranije svako tumačio na svoj način, danas, nakon toliko istraživanja i proučavanja, komete se najjednostavnije i najgrublje mogu definisati kao ledena nebeska tela na kojima se razlikuju dva dela, jezgro i rep. Neke od njih prilaze blizu Sunca i isparavaju, dok neke bivaju zauvek izbačene iz Sunčevog sistema. Karakteriše ih iznenadna pojava na nebu i rep čija dužina nadmašuje dimenzije samog jezgra.

Iznenađujuće je to što pravac pružanja repa komete nema baš mnogo veze sa njenom rutom. To je zato što, za razliku od meteora, njen rep ne nastaje usled trenja ili odrona, već je uzrokovan toplotom i solarnim vetrom. Dok se komete kreću velikim brzinama, oni tope led i šalju čestice u smeru sunčevog vetra. Zbog toga se rep ne mora uvek formirati iza nje, ali će uvek biti postavljen suprotno od Sunca.

4. Da li je Mars jedina planeta na koju su se spustile sonde?

Poslednjih godina sve više se ulaže u istraživanje i proučavanje svemira. U te svrhe, godinama u nazad, lansirano je mnogo sondi u kosmos.

Većini ljudi je poznat „Curiosity“ rover, robot koji godinama istražuje površinu Marsa. Osim njega, još jedan rover, lansiran 2003. godine, (koji je u funkciji i danas, iako su mu predviđali životni vek od oko 90 dana), je „Opportunity“. Naravno, poslato je još mnogo letelica u svemir, ali spuštanje na površinu bilo koje planete je kompleksnije.

Šta mislite, da li je Mars jedina planeta na koju su se spustile sonde? Ako je vaš odgovor ne, u pravu ste. Između 1970. i 1984. godine SSSR je uspešno spustio osam sondi na površinu Venere. Problem je bio u tome što je Venerina atmosfera negostoljubiva i svaka letilica koja je spuštena na njenu površinu bivala je zgnječena i skuvana. Sonda koja je najduže opstala preživela je dva sata, mnogo duže nego što je očekivano.

Još komplikovanija planeta za slanje sondi je Jupiter, s obzirom na to da je sačinjena gotovo samo od gasovitih materijala. Ipak, 1989. godine, svemirska letelica Galileo poslata je da istraži Jupiter i njegove satelite. Šest godina nakon početka misije, letelica je ispustila sondu na Jupiter. To je, za sada, jedina sonda koja je prošla kroz Jupiterovu atmosferu i podaci koji su tada dobijeni bili su iznenađujući i naveli su naučnike da preispitaju svoja tvrđenja o tome kako su planete nastale i kako funkcionišu.

5. Ljudi eksplodiraju u svemiru?

Verovatno znate da usled promene pritiska može doći do skupljanja ili širenja materije. Moguće je da ste u nekom filmu ili negde na televiziji videli kako ljudi eksplodiraju ako su nezaštićeni izloženi vakuumu svemira. Ovde bi bilo logično da se telo naduje i pukne, poput balona koji je odleteo suviše visoko. Ipak, kao što čovek ne bi pukao kada bi ga uboli iglom, tako ne bi pukao ni u svemiru, njegovo telo je suviše žilavo. Tačno je da bi se malo naduo, ali njegovim kostima, koži i drugim organima je potrebno više od promene pritiska da eksplodiraju.

U stvari, nekoliko ljudi je bilo na kratko izloženo ekstremno niskom pritisku radi eksperimenata u svemirskim misijama. Najstrašnije što se jednom od njih desilo bio je gubitak svesti, ali se kasnije potpuno oporavio.

6. Koliko puta je čovek sleteo na Mesec?

20. jula, pre tačno 45 godina, desio se jedan od najvećih tehnoloških poduhvata čovečanstva. Čovek je prvi put sleteo na neko nebesko telo različito od Zemlje. To je bio rezultat uspešne NASA-ine misije Apolo 11 i od tada su svima dobro poznata dva astronauta, Nil Armstrong i Edvin Oldrin. Oni su bili prvi ljudi koji su prošetali po Zemljinom prirodnom satelitu, ali da li su bili i jedini?

Nakon prvog sletanja, izvedeno je još 5 uspešnih misija odlaska čoveka na Mesec i sletelo je još 10 astronauta. Postoje još neke interesantne činjenice vezane za Apolo program. Ukupno 24 ljudi je videlo daleku stranu Meseca, u popularnoj kulturi poznatu i kao ”tamnu stranu Meseca”. Takođe, među ljudima koji su učestvovali u misijama bio je i Alen Šepard, komandant misije Apolo 14, drugi čovek i prvi Amerikanac u svemiru. Tada je prvi put montirana kamera u boji koja je snimila spuštanje oba astronauta na Mesečevo tlo.

Međutim, postavlja se pitanje, zašto je poslednje sletanje izvedeno davne 1972. godine? Ako se uzme u obzir da je za jednu Apolo misiju potrošeno oko 24 milijarde dolara, a da su u drugoj polovini sedamdesetih godina SAD bile u velikoj recesiji i da je NASA-in budžet bio ograničen, odgovor je jasan. Jedina vlada koja je mogla da učini sličan podvig bila je vlada Sovjetskog Saveza, ali je ona tada odustala zbog prevelikih rashoda, pa je time, u to vreme, stavljena tačka na slične misije osvajanja svemira.

7. Rastojanje Zemlje od Sunca utiče na smenjivanje godišnjih doba?

Većina ljudi misli da je na Zemlji toplije ako je ona bliža Suncu, a hladnije ako je udaljenija. Međutim, razlozi za smenjivanje godišnjih doba i promene temperature na našoj planeti leže u više procesa. Neki od glavnih uticaja na klimu su tri astronomska ciklusa nazvana Milankovićevi ciklusi.

Prvi od njih je promena ekscentričnosti Zemljine orbite od skoro prave kružnice do izdužene elipse. Ona utiče na razlike među godišnjim dobima. Kada je Zemlja blizu Sunca, dobija najviše njegove toplote. Hemisfera bliža Suncu ima blage zime, a dalja relativno topla leta. U periodu najveće ekscentričnosti sezonska razlika primljene toplote je 20 odsto, inače je oko 7 odsto.

Drugi ciklus je promena nagiba ose rotacije u odnosu na ravan ekliptike. Kada je nagib veći, razlika između godišnjih doba na većim geografskim širinama je izraženija. Promena nagiba nema toliki uticaj na ekvatoru koliko na polovima.

Poslednji ciklus je precesija. To je posledica ljuljanja Zemljine ose i utiče na njenu orijentaciju. Usled precesije se dešava da se ravnodnevice ne događaju uvek istog datuma, već se polako pomeraju u kalendaru.

Ovde je izostavljen uticaj atmosfere, nejednako zagrevanje vode i kopna, ali kada se sve to uzme u obzir, vidi se da je promena godišnjih doba na Zemlji mnogo složenija i ne može se razmatrati samo na osnovu položaja Zemlje u odnosu na Sunce.

Kako se navodi na Elementarijumu, sigurno ste već znali odgovore na neka od ovih pitanja, a ukoliko niste, drago nam je da smo vam raspalili maštu i radoznalost.