Prediktivno programiranje i subliminalno kondicioniranje označavaju prikazivanje budućih događaja kroz medije da bi isti kasnije bili lakše prihvaćeni.

Nakon videa izvučenog iz epizode kultnog animiranog serijala "Simpsonovi" iz 2000. godine kada Bart odlazi trideset godina u budućnost i kao predsednika vidi Donalda Trampa na stepenicama (ista scena zabeležena je tokom aktualne kampanje) – brojni "mejnstrim" portali po prvi put su aktuelizovali termin "prediktivno programiranje".

Naravno, tako nešto je u ovom slučaju ponajviše vezano uz praksu Simpsonovih pa su istaknute i epizode o epidemiji Ebole (1997.), načinu otkrivanja "Božje čestice" Higsovog bozona (1998.), zastave "sirijske opozicije" pre nego što je ista i nastala (2001.), napada 11/9 i brojne druge.

Ali, o čemu se zapravo radi?

Mnogi kao završnu fazu Novog svetskog projekta iznose tzv. "prediktivno programiranje" i subliminalno kondicioniranje. To označava "prikazivanje budućih događaja kroz medije da bi isti kasnije bili lakše prihvaćeni".

"Stvari ili ideje koje bi s druge strane bile viđene kao bizarne, vulgarne, nepoželjne ili nemoguće umetnute su u filmove unutar okvira fantazije. Kada gledalac gleda filmove, njegov um je otvoren za sugestije i počinje kondicioniranje’, definiše autor Alan Vat i dodaje:

"Holivud je čarobni štapić koji se upotrebljava za bacanje magije na publiku koja tako nešto ne očekuje. Isti ti filmovi koji su dizajnirani da bi programirali prosečnog čoveka, mogu promatraču dati bolje razumevanje svetskog plana. Zbog toga je prediktivno programiranje zapravo moćna sugestija kojom elita putem medija ili fikcije stvara željeni ishod’, zaključuje Vat.

Ovakav suptilno-perfidni oblik kondicioniranja iliti dresure ljudi je tako po Vatu lako uočljiv u svim aspektima pop kulture. Navode se i brojni filmovi koji su dali određene ideje budućnosti, sve vidljivije u sadašnjosti. ‘Ja, robot’ iz 2004. godine s Vilom Smitom u glavnoj ulozi, nastao po istoimenom književnom predlošku Isakaa Asimova tako daje uvid u policijsku državu i probleme pri izradi robota – vezane uz etiku i odluke.

Sličan primer je i nova verzija ‘Robokapa’ u kojoj je prikazana problematika bespilotnih letelica na američkim ulicama. Film ‘Teorije zavere’ iz 1997. bavi se pak prikazom teoretičara zavere, samog koncepta teorije zavere i etiketiranja uz profiliranje ljudi koji daju takve hipoteze. Danas je sve možda već poznato, ali pre šesnaest godina ovakav trend i spekulacije o široj slici nisu bili deo ‘mejnstrim’ medija niti programa.

Kako su uprkos čestim dokazima i informacijama koje se na kraju pokažu istinitima teoretičari zavere posmatrani kao ‘paranoici’, film je po Vatu napravio ono za šta je bio namenjen. ‘Kod 46’, ‘Ekvilibrijum’, ‘Matriks’ i brojni drugi filmovi samo su dodatni podsticaj takvim razmišljanjima.

Od Novog svetskog poretka pa do nekih posve drugačijih zamisli, sve je teže ne videti određenu nit koja sve povezuje. Danas je tako učestao prikaz hologramske tehnologije (‘Carstvo velikoga Oza’, ‘Džek, ubica divova’), bespilotnih letelica (‘Oni žive’, ‘Zaborav’), kao i mogući ‘false flag’ napadi (‘Pad Olimpa’) ili čitavi društveni sistemi (‘Igre gladi’).

Da li je reč o paranoji i slučajnost ili pak istini i namjeri, pokazaće vreme.

(Dnevno.hr)