Ako bi se zasadili milioni hektara barbadoskog oraščića, biljke koja „jede“ ugljenik, proces globalnog zagrevanja mogao bi da se preokrene

BERLIN - Čak i najmanje stvorenje može promeniti tok budućnosti!
Ovo su reči Galadrijele, Tolkinove junakinje, a odnose se na hobite, zamišljene likove iz trilogije „Gospodar prstenova“. Stvorenje koje će zaista promeniti tok budućnosti nije hobit, nije čak ni životinja - to je biljka, malena i žbunasta. Ona se zove barbadoski oraščić, a njena tajna leži u sposobnosti da za sebe veže neviđene količine ugljenika.

Farme života

Nedavno istraživanje nemačkih naučnika pokazalo je da su milioni hektara Jatropha curcasa, ili barbadoskog oraščića, na priobalnim i suvim terenima idealan način da se rešimo ugljen-dioksida, koji zahvaljujući superindustrijalizaciji planete (ne tako) polako puni našu atmosferu.Dok ideja ugljeničnih farmi (zasadi čija je primarna svrha da crpu ugljenik iz atmosfere i smanjuju efekat staklene bašte) nije nova, upotreba barbadoskog oraščića tek je nedavno pala na pamet naučnicima.

Stop zagađivanju

Oraščić bi, ukoliko bi zamisao uspela, mogao da zarobi između 17 i 25 tona ugljen-dioksida po hektaru svake godine, i to u periodu od 20 godina od trenutka od kad je zasađen.

- Samo biljke mogu da nam pomognu. Samo one mogu da crpu ugljen-dioksid iz atmosfere - kaže Klaus Beker, voda istraživačkog tima Univerziteta Hohenhajm u Štutgartu.

Prema istraživanju Nemaca, ukoliko se 730 miliona hektara zemlje (pet odsto ukupne površine kopna na Zemlji) zasadi oraščićem, trend povećanja koncenracije CO2 u atmosferi bio bi zaustavljen.

Žilava biljčica

Kako ne bi bile konkurencija poljoprivredi, ugljenične farme bile bi koncentrisane u suvim i priobalnim oblastima. Bitna stavka je izdržljivost barbadoskog oraščića, koji uspeva da preživi tamo gde nijedna druga biljka ne može. Dalje, od semena oraščića, koje nije jestivo, može da se proizvodi biogorivo, a sama biljka može da izdrži gotovo sve temperature, pa i visok nivo kontaminacije tla. Takođe, oraščić raste izuzetno brzo i razvija veliki korenski sistem, što je veoma bitno za proces vezivanja ugljenika.

Zemljište već spremno

Oko milijardu hektara zemljišta pogodnog za ugljenične farme već postoji u raznim priobalnim i pustinjskim oblastima, u državama Meksiko, Namibija, Saudijska Arabija i Oman. Ukoliko bi se sva ta zemlja iskoristila za ugljenične farme, koncentracija CO2 u atmosferi mogla bi se smanjiti za 17,5 čestica na milion u periodu od 20 godina. Inače, ukupan trošak ovakvih farmi bio bi oko 50 evra po zarobljenoj toni ugljenika, što se smatra razumnom cenom za sprovođenje poduhvata koji bi mogao da spase svet.