Ispovest i priča Rika Andreolija postala je viralna, ali ne, on nije vidovnjak.

Još kao dete sanjao je munje, tajne reči, ali nikada mu se snovi o super moćima nisu ostvarili. Osim kada je napunio 18 godina, u noći kada mu je umro otac.

Ovo je njegova priča:

"Svaki put kada uđem kod majke u sobu pogodi me ta misao. To je kao vremenska kapsula od pre 43 godine od kada ona živi u toj kući, sa starim slikama i poklonima od mene i braće tokom godina.

Ovo je poslednje mesto na kom si ga video živog, govorio mi je glas u glavi, jasno i glasno.

Osetio sam jezu kako me prolazi. To je taj isti glas koji sam čuo posle večere sa ocem. Bili smo tu samo on i ja. Ovo možda ne deluje čudno, ali otac i ja nikada nismo provodili mnogo vremena zajedno na taj način, ne još od kada sam imao 5 godina i on me vodio na plivanje, a onda smo zajedno gledali "Mapet šou".

Nije da je otac bio hladan, zapravo, imao je sjajan smisao za humor koji nas je sve zasmejavao tokom večere da nismo mogli da dišemo. Njegov posao bio je da doprinosi i to je i radio. I ako ćemo iskreno ni ja nisam bio baš normalan sin. Voleo sam stripove, čitao sam i želeo sam da postanem pisac, pa i nismo imali mnogo toga zajedničkog.

Te noći, ta večera bila je drugačija jer smo bili samo nas dvojica i super smo se proveli razgovarajući o mom odlasku na koledž, njegovoj penziji. Bilo je lepo.
otac-smrt.jpg
Firsttoknow 


Te noći kada sam ga ostavio kod kuće kako bih ja otišao u bioskop sa prijateljima, pogodila me je misao: Ovo je poslednji put da ćeš ga videti živog!

Bilo je to iznenada, čudno i glupo. Momentalno sam odbacio misao. Da ubrzamo tu noć na 22:17. Vratio sam se iz bioskopa i počeo da gledam epizodu Star Treka kada je mama uletela u dnevnu sobu.

"Otac vam je imao infarkt. Brzo pozovite hitnu pomoć!", vikala je.

Sestre i majka su vikale, a ja sam pokušavao da ga oživim, video sam u trenutku da još uvek ima života u njemu. Odjednom, opet sam čuo taj glas:

"Prestani. Pusti ga da ode."
otac-smrt.jpg
Firsttoknow 


U tom trenutku došla je hitna pomoć i odmah su ga odvezli u bolnicu. Tamo je i preminuo.

Sada, 25 godina kasnije setim se te noći kada mi je otac umro. Mislim i na majku, koja mi je kasnije rekla da je otac držao za ruku pre udara i kako je videla kako svetlost napušta njegove oči, kao što sam to posle video i ja. Stalno razmišljam da sam poverovao glasu prvi put, možda bih uspeo da spasim oca. A onda:

"U redu je...On je dobro, ti si dobro.", rekao mi je glas opet.

Osećaj mira i topline svuda po mom telu. Ne preispitujem osećaj, umesto toga nasmejao sam se i izašao iz spavaće sobe da vidim šta kuva mama za svoje unuke."

(First to Know)