4 REALNE I TRAGIČNE PRIČE: Ja obaveštavam porodice o smrti vojnika!

U mnogim vojnim filmovima, dolazak vojnik au zelenoj uniformi na vrata sa spakovanom zastavom u ruci znak je da je vojnik pao i da je potrebna motivacija za ostatak porodice.

Većina ljudi ipak mogu da se savladaju i da prime strašne vesti dok sede. Majke i supruge obično plaču, dok očevi, braća i muževi pokušavaju da budu uzori snage za ostatak porodice. Ponekada, zahvale nam što smo došli da ih obavestimo.

Ponekada ljudi potpuno izgube razum. Reakcije mogu da se kreću od srčanih udara pa sve do toga da sami sebe zapale. Zaista. Po mom ličnom iskustvu, najtužniji incident se desio kada vojnikova supruga nije bila kod kuće. Njen mali sin, koji nije imao više od 10 godina, otvorio je vrata. Shvatio je zašto smo tu, zaključao je vrata i otrčao u sobu. Čekali smo ispred dok se supruga nije vratila i pokidalo nas je potpuno što nismo mogli da učinimo ništa za dečaka.

Drugi put, stigli smo pred žurku. Porodica je planirala žurku za povratak vojnika te nedelje i dekorisali su dnevnu sobu kada smo se mi pojavili.

Neki prijatelji su otvorili vrata i pitali nas da li smo sa vojnikom misleći da je on stigao ranije kući. Morali smo da ih informišemo o smrti na frontu.

Naravno postoje i one bizarne situacije. Ako mislite da je teško gledati nekoga ko se raspada zbog vesti ispred vas, zamislite ženu vojnika koja vam odgovara, "Dobro je. Drago mi je što ga nema više. Marš napolje iz moje kuće."

2. Pokušavate da obavestite porodicu pre medija.

Oficiri kao ja čine sve da stignu u normalno doba (mada ne postoji dobro vreme da se sazna da vam je neko blizak umro), ali poenta je da možemo da stignemo i usred noći, bilo kada. Nekada sam budio roditelje u 5 ujutru jer nam je pravilo da moramo da obavestimo porodicu u roku od 4 sata nakon smrti.

Držimo se pravila ne samo kako bismo ispoštovali porodice već i zato što se borimo protiv medija. Tokom rata u Iraku, ekipa novinara bi se često skupljala blizu porodice preminulog u nadi da će snimiti sirove emocije.

Da, imali smo takve slučajeve pre. Dobijaju informacije sa socijalnih mreža i mogu da stignu pre nas jer mi pokušavamo da izgledamo pristojno.

Naravno da bi telefonski poziv bio mnogo brži, ali postoji razlog zašto se takve stvari govore lično. Takav način odaje počast, ali i sa psihološke strane pomaže ljudima da se izbore sa vesti. Obaveštavamo telefonom samo u ekstremnim situacijama. Jedini poziv koga se sećam je kada kolega nikako nije mogao da dođe do porodice zbog oluje. Čuo je kako se lomi staklo preko telefona kada su čuli vesti, ali nakon nekoliko minuta čovek je bio u suzama i molio je mog kolegu da ostane na vezi.

3. Ne možete da dajete nikakve detalje porodici

Postoje 4 vrste obaveštenja koje dajete porodici: Smrt, smrt od prijateljske vatre, nestao i verovatna smrt. U slučaju samoubistva možemo samo da kažemo da je umro od "očiglednih rana nanetih samom sebi" (nikada ne koristimo reč samoubistvo). Dajemo vrlo malo informacija porodici.

Neki roditelji bi samo pitali zašto im je dete umrlo. Jedan otac je zaista u suzama pokušavao da me pita, "Da li je umro u borni? Da li je bila nesreća?"

Najbolji način da saznaju jeste da pozovu direktno vojsku, oficiri ne smeju da iznose nikakve informacije

4. Ne postoji obuka za ovaj posao

Da budemo iskreni, postoji nekoliko dana osetljivih časova davanja informacija. Ipak postoji velika razlika između toga kada čitate o tehnikama i kada neko počne da se slama pred vama.

(Cracked)