Smrtna kazna u Srbiji je zvanično ukinuta 2002. godine iako već tada punu deceniju niko zapravo nije pogubljen. U prošlosti je ovaj način kažnjavanja bio daleko rasprostranjeniji, a jedna metoda u Srbiji je smatrana naročito efikasnom i pravednom.

Smrtna kazna je u prošlosti Srbije primenjivana prilično često za veliki broj zločina počevši od ubistva, preko krađa i hajdukovanja, čak i preljube. Najčešći način pogubljenja bilo je streljanje, ali su se u pojedinim periodima praktikovali i drugi metodi: vešanje, lomljenje točkom, odsecanje glave i popularno i ozloglašeno nabijanja na kolac, tradicija koja je na ovim prostorima ostala još iz turskih vremena.

Što se kazni za ubistvo tiče, sve do 1842. u Srbiji je važio metod ekvivalentne kazne. To znači da su ubice pogubljivane na isti način na koji je stradala njihova žrtva, svojevrsno "oko za oko". Reč je o drevnom zakonu koji je zapisan još u Hamurabijevom zakoniku iz 18. veka pre nove ere.

Što se Srbije tiče, metod ekvivalentne kazne propisan je jednom uredbom iz 1825. godine i u praksi je značio da se ubica mogao pogubiti na bilo koji zamisliv način: davljenjem, streljanjem, vešanjem, probadanjem, u zavisnosti od načina na koji je on ubio žrtvu. Išlo se dotle da je u nekim slučajevima čak upotrebljivano i oružje kojim je žrtva pogubljena.
streljanje-profimedia.jpg
Profimedia 

Pravna država bila je tek u povoju, te je vlast u pojedinim krajevima bila prilično labava, ovakav način pogubljenja se u praksi često pretvarao u narodni linč, sa manjim ili većim blagoslovom vlasti koja nekada ne bi ni stigla da zatvori, ispita i osudi počinioca. Sa ovom praksom u Srbiji koju su mnogi smatrali najpravednijim načinom kažnjavanja prestalo se nakon 1842. godine iako je smrtna kazna potrajala još čitav vek i po.

(EPK/Dnevno.rs)