DEČJA AMNEZIJA: Samo jedan narod se seća onoga što niko drugi ne može, a ovo je njihova TAJNA

Peter Heper sa Univerziteta Belfast dokazao da memoriju počinjemo da vežbamo još pre rođenja, u materici. Ipak, većina se malo čega seća gotovo do polaska u školu. Jedan narod ipak pamti više od drugih.

Sigmund Frojd je tu pojavu pre više od jednog veka nazivao "dečijom amnezijom", nastojeći da objasni fenomen po kojem se odrasli u pravilu ne sećaju ničega pre treće godine života, ponekad čak sve do polaska u školu.
Kako je tako nešto moguće? Odnosno, ukoliko već i imamo memoriju u najranijem detinjstvu, gde su ta sećanja sakrivena u odrasloj dobi, zašto i postoji li način da ih izvučemo na površinu?

Prvi koji je na taj fenomen dao neke konkretne odgovore bio je Herman Ebinghaus, nemački psiholog iz 19. veka. Napravio je eksperment na samom sebi. I to tako što je odlučio da svakog dana napamet nauči isti broj novih reči koje nemaju baš nikakvo značenje, zapravo koje je izmišljao. A potom bi pratio po kojoj stopi ih zaboravlja. Nakon 30 dana ispalo je da je od prvih reči uspeo da zapamti samo između dva ili tri odsto, čime je došao do obrasca po kome nakon nekog vremena naš mozak selektira podatke i planirano ih zaboravlja.

Međutim, sredinom 1980-ih grupa naučnika sa Kembridža primetila je da se stopa zaboravljanja podatka koje su odrasli naučili kao odrasli ne poklapa sa količinom uspomena koje su zaboravili iz doba od rođenja do šeste ili sedme godine. Očito je u pitanju bilo nešto sasvim drugačije od onoga što je otkrio Ebinghaus.

Psiholozi su ubrzo statistički obradili problem "dečje amnezije" i utvrdili da se samo mali broj ljudi seća događaja iz dobi od dve godine ili ranije, da se neki ne sećaju ničega čak sve do osme godine, te da je prosek dobi od koje odrasli imaju sećanja oko tri i po godine.

Posebno je zanimljivo ono što je psiholog Ki Vang sa Univerzitata Kornel otkrio proučavajući svoje studente.
Ispalo je da Amerikanci imaju uspomene uspomene u proseku šest meseci ranije nego Kinezi, kao i to da su američke uspomene dublje, bolje opisane i upućene na sebe samog, dok su kineske sažetije i strogo se drže činjenica. Reč je o čistoj posledici kulturne tradicije u SAD-u u odnosu na Kinu, smatra Robin Fivuš sa Univerziteta Emori.

"Postoji razlika između razmišljanja 'Tigrovi su u zoo vrtu' i 'Video sam tigrove u zoo vrtu, ali koliko god su bili strašni, jako sam se dobro zabavio'", objasnio je on. "Ako vam društvo govori da su vaše uspomene važne, onda ćete ih vi bolje pamtiti", tumači pojavu Vang, nakon što je, razgovarajući sa majkama ispitanika, shvatio da je reč o posledici razlike u mentalitetu Amerikanaca i Kineza.

Njihova ispitivanja otkrila su i to da u proseku najdublje u detinjstvo sežu sećanja novozelandskih starosedelaca Maora, kod kojih je kultura takva da se izrazito snažno potiče gajenje sećanja na prošlost. Posledično, kod Maora je vrlo učestalo sećanje odraslih na doba u detinjstvu od samo dve i po godine. Očigledno je, dakle, da podstcaj okoline, u skladu s kulturnim okruženjem, jako utiče na motivaciju mališana da pamte ono što im se događa.

Ali, to još uvek ne objašnjava magičnu granicu od nekoliko godina nakon rođenja. Objašnjenje za to moglo bi se kriti u tome što nakon rođenja deca, majmuni, pa čak i pacovi, još uvek stvaraju nove i nove neuronske veze u delu mozga koji se zove hipokampus, a koji nam služi za dugotrajno memorisanje podataka.

"Kod male dece hipokampus je jako nerazvijen", kaže Džefri Fagen sa Univerziteta Sent Džon, "Kako deca dodaju nove neurone, hipokampus je sve kompletniji, a u onom trenutku kad je dovršen, deca su odjednom sposobna dugotrajno da pamte. Naša sećanja iz doba pre toga, po svoj prilici su nalaze se negde u mozgu, na mestu koje nam je tokom vremena postalo nedostupno. Ali, to će biti krajnje teško dokazati", kazao je on.

(Express.hr)