NE POČIVAJU U MIRU: Srca im kucaju, znoje se, uriniraju, ali su zapravo mrtvi

Kako tretirati mrtvu osobu koja se u mrtvačnici uspravi u sedeći položaj i prekrsti ruke preko grudi?

Zarija Gorvet priredila je za BBC Future zanimljivu istoriju utvrđivanja smrti, pa tako i medicinskih i zakonskih situacija u vezi sa telima čiji je mozak mrtav, ali ostali organi još funkcionišu. Lekarski troškovi njihovog održavanja u životu su ogromni, ali uz malo sreće, danas je moguće da u tom stanju opstanu mesecima, u retkim slučajevima čak i decenijama, iako su tehnički mrtvi. Kako je to moguće, zašto se to događa i kako uopšte lekari znaju da su zaista mrtvi?

Prepoznavanje smrti nikada nije bilo jednostavno. U Francuskoj je u 19. veku bilo 30 teorija o tome kako utvrditi da li je neko preminuo, što je uključivalo štipanje bradavica ili lepljenje pijavica na telo. U drugim državama, najsigurnija metoda bila je vikanje pacijentovog imena (ako je pacijent ignorisao tri puta, bio je mrtav) ili stavljanje ogledala ispod nosa kako bi se proverilo da li će se zamagliti.

Suvišno je reći da lekari nisu bili previše uvereni ni u jednu od navedenih metoda, sve do 1846, kada je Akademija nauke u Parizu pokrenula kampanju za "najbolji rad na simptomima smrti i načinima za sprečavanje preuranjenog sahranjivanja".

Ežen Bošu je utvrdio da, ako nečije srce prestane da kuca, da je osoba sigurno mrtva. Predložio je korišćenje u to vreme nedavno izumljenog stetoskopa za slušanje otkucaja srca - ako lekar ništa ne bi čuo dva minuta, bilo je bezbedno sahraniti pacijenta. Bošu je pobedio na takmičenju, a njegov izraz "klinička smrt" postala je deo kolektivnog pamćenja.

"Nije bilo mnogo toga što se moglo učiniti, tako da je suštinski svako mogao da pregleda osobu, proveri puls i odluči da li je živa ili mrtva", kaže Robert Vič s Kenedijevog instituta za etiku.

Ali, slučajno otkriće iz dvadesetih zakomplikovalo je sve. Elektronski inženjer iz Bruklina počeo je da istražuje zašto ljudi umiru od strujnog udara i pitao se kako određena voltaža uspeva ljude da vrati u život. Vilijam Kovenhoven posvetio je sledećih 50 godina u istraživanjima koja su konačno dovela do nastanka defibrilatora. To je bio prvi izum na polju novih tehnika koje uključuju mehaničke ventilatore, cevčice za hranjenje i aparate za dijalizu.

Prvi put je bilo moguće da nekome fnedostaje neka od osnovnih životnih funkcija, a da svejedno bude živ. Ljudsko poimanje smrti počelo je da se menja. Izum EEG-a, kojim može da se prati aktivnost mozga, zadao je konačni udarac. Počevši od pedesetih, lekari širom sveta počeli su da otkrivaju da pacijenti, koje su do tada smatrali samo komatoznim, u stvari nemaju nikakve moždane aktivnosti.

U Francuskoj je taj tajnoviti fenomen dobio ime ‘coma dépasse’, odnosno "stanje s one strane kome".

Lekari su počeli da otkrivaju "leševe s kucajućim srcima", ljude čija tela su bila živa, iako su im mozgovi bili mrtvi. Bila je to sasvim nova kategorija pacijenata, takva da je preokrenula 5000 godina medicinske spoznaje i postavila nova pitanja o tome kako proglasiti smrt. Samim tim, pokrenuta su i neka ‘nezgodna’ filozofska, etička i zakonska pitanja.

"Postoje različiti načini na koje ti ljudi mogu da se nazovu, ali ja smatram da je 'pacijent' ispravan izraz", kaže Elko Vijdiks, neurolog iz Ročestera u Minesoti.

Leševe s kucajućim srcima ne treba mešati s drugim stanjima nesvesnih pacijenata, poput onih u komi. Iako ne mogu da sednu i reaguju na svoje ime, komatozni pacijenti i dalje pokazuju moždanu aktivnost i prolaze kroz cikluse spavanja i budnosti. Pacijent u komi ima potencijal za potpuni oporavak.

Stalno vegetativno stanje je daleko ozbiljnije. U njemu je veliki mozak pacijenta nepopravljivo oštećen, ali on ipak nije mrtav, iako više nikada neće imati nijednu svesnu misao. Da bi pacijent bio proglašen lešom s aktivnim srcem, potrebno je da ceo mozak bude mrtav. To uključuje kičmenu moždinu, primitivnu valjkastu strukturu na dnu mozga, koja kontroliše kritične životne funkcije, poput disanja.

Ali ono što je donekle uznemirujuće je da drugi organi nisu toliko opterećeni smrću svog središnjeg stožera kao što bi se pomislilo. Alan Šumon, neurolog s UCLA i izraziti kritičar definicije moždane smrti, identifikovao je 175 slučajeva u kojima su tela ljudi preživela duže od nedelju dana nakon što je osoba umrla. U pojedinim slučajevima, srca pacijenata nastavila su da kucaju, kao što su ostali organi nastavili da funkcionišu, nekad i u narednih 14 godina. Kod jednog leša, ovaj neobičan život posle života trajao je dve decenije.

Kako je to moguće? Suštinski, biološki govoreći, ne postoji jedan, određeni trenutak smrti. Svako umiranje zapravo čini niz malih smrti različitih tkiva koja otkazuju u različitom ritmu.

"Određivanje definicije smrti je suštinski versko ili filozofsko pitanje", kaže Vič.

Vojnici, mesari i egzekutori decenijama su posmatrali kako pojedini delovi tela nastavljaju da se pokreću, čak i nakon odrubljivanja glave ili komadanja. Čak i mnogo pre održavanja u životu, lekari su u 19. veku registrovali slučajeve u kojima bi srca pacijenata nastavljala da kucaju satima nakon što bi pacijenti prestajali da dišu. Ovako polako umiranje može da ima ozbiljne posledice. Jedan primer je Lazarov znak, automatski refleks koji je prvi put primećen 1984. godine. Refleks uzrokuje uspravljanje preminule osbe u sedeći položaj i brzo podizanje njegovih ruku, koje se ukrštaju preko grudi.

To se događa zato što, dok mnogim refleksima upravlja mozak, pojedinim upravljaju "refleksni lukovi", koji putuju duž kičmene moždine. Osim toga, leševi imaju neoštećen čak i refleks u kolenu, a poznato je da ćelije kože i mozga ostaju žive i nekoliko dana nakon smrti. Žive mišićne ćelije pronađene su u telima dve i po nedelje nakon smrti, a naši geni nastavljaju da žive još dugo nakon što smo ispustili poslednji dah. Ove godine naučnici su otkrili na hiljade njih, sposobnih da se vrate u život nakon smrti, čak i u zdravstvenim situacijama kao što su upale, oporavljanje od stresa i razvoj embriona.

Što se tiče leševa s kucajućim srcima, iako mozak čini samo dva odsto naše telesne mase, on troši čak 25 odsto kiseonika. Nervne ćelije su potrošači prvog reda jer su aktivne sve vreme - bez prestanka pokreću jone na proizvodnju sićušnih električnih napona između njihove unutrašnjosti i okoline.

Problem je što ne mogu da stanu. Ukoliko njihove aktivnosti zaustavi nedostatak kiseonika, ubrzano se pune jonima do toksičnih nivoa, što uzrokuje nepopravljivu štetu. Ova "ishemijska kaskada" objašnjava zašto se događa da, kad osoba sebi odseče prst, ponekad je moguće prišiti ga nazad, a nekad nije, i zašto pojedini ljudi nisu u stanju da zadrže dah duže od nekoliko trenutaka, a da ne izgube svest.

Nezgodno je što alkohol, anestezija, pojedine bolesti i stanja poput hipotermije, kao i mnogi lekovi poput valijuma mogu da svedu aktivnost mozga na nivo prisutan kod preminulih pacijenata.

Jedan od takvih slučajeva vezan je za Kolin Berns, koja je pronađena u komi 2009. godine, nastaloj kao posledica uzimanja lekova. Bernsova je proglašena mrtvom u bolnici u Njujorku, a probudila se tačno u trenutku kad su se lekari spremali da joj uklone organe. Ispostavilo se da su lekari tada ignorisali pojedine simptome koji su ukazivali na to da je pacijentkinja možda još živa. Prsti na nogama reagovali su na dodir, a Bernsova je mogla samostalno da diše iako je bila priključena na respirator. Da su ispravno pratili kriterijume Harvarda, lekari je nikad ne bi proglasili mrtvom.

Kada je reč o leševima kojima još kuca srce, korisni su zato što je, za određene potrebe, moguće održavati ih u životu i još tretirati kao pacijente. Na primer, u slučajevima kad se pomoću njih u životu održavaju organi čiji primaoci još nisu spremni za transplantaciju. Od njih se dobija dvostruko više organa nego od osoba bez pulsa, a osim toga zapravo predstavljaju jedini pouzdan izvor srca za transplantaciju.

Ipak, Gorvet navodi 611 slučajeva u kojima bi bila proglašena moždana smrt, ail kod 23 odsto pacijenata utvrđena moždana aktivnost. Druga studija navela je postojanje moždanih talasa nalik stanju sna kod četiri odsto posmatranih do nedelju dana nakon smrti.

Iz tog razloga pojedini ljudi ne slažu se s osnovnim principima definicije smrti. U SAD mnogi ortodoksni Jevreji, pojedini rimokatolici i pojedine etničke manjine – ukupno oko 20 odsto populacije, ne napuštaju svoje mrtve ni kada su linije rada njihovog srca potpuno ravne i kada su potpuno hladni na dodir.

"Reč je o grupi ljudi koji su militantno uvređeni kad lekari pokušavaju da proglase smrt nekoga iz porodice za koga smatraju da je još živ", kaže Vič.

"Postoje razmimoilaženja čak i po pitanju kliničke smrti: na primer, koliko dugo je potrebno da cirkulacija bude izgubljena pre nego što postane nemoguće vratiti osobu u život. U SAD taj vremenski period iznosi pet minuta, ali još ne postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na to da li je zaista reč o tačnom vremenskom prozoru", dodaje.

Lekari se danas vode pravilom ili da je mozak mrtav ili da je srce prestalo da kuca. Ali Vič i pojedini stručnjaci smatraju da bi to trebalo promeniti. Oni predlažu uvođenje definicije "višeg mozga", što bi značilo da bi merilo trebalo da postane to da li preminuli ikada više može da ima svesne misli.

Smrt nije trenutak, ona je proces, a zbog izuzetnih slučajeva, nakon hiljada godina pokušavanja, čovečanstvo i dalje pokušava još bliže da istraži i odredi kriterijume prema kojima bi neku osobu trebalo proglasiti mrtvom.

(Express.hr)