Iako nijedan astronaut nije znao više o geologiji Meseca od njega, niko nije mogao da pretpostavi da je član posade Apolo 19 alergičan na mesečevu prašinu koju je godinama proučavao, piše National Geographic Srbija.

Unutar lunarnog modula Apola 19 je mirisalo na barut. Bio je decembar 1972. godine i poslednja Nasina misija istraživanja Meseca, a astronauti Judžin Sernan i Harison Šmit su uspešno završili ispitivanje Doline Taurus-Littrow, mesta na jugoistočnoj obali Mora spokoja na Mesecu. Vratili su se u modul, skinuli kacige. Odjednom, Šmit je počeo da kija. Njegove oči su pocrvenele. Grlo ga je svrbelo, a sinusi su mu bili začepljeni.

„Nisam znao da imam alergiju na mesečevu prašinu“, rekao je Šmit.
„...mnogo iritacije u sinusima i nozdrvama ubrzo nakon što smo skinuli kacige...prašina je zaista smetala mojim očima i grlu“, objašnjavao je kasnije Šmit.

Simptomi su trajali dva sata. Njegovo stanje je bilo u skladu s nalazima Nasinog dr Bila Karpentiera, koji je imao dokaze da prašina može da izazove alergijske reakcije

Alergija nije sprečila Šmita da sakupe više uzoraka kamenja od svih drugih misija. Jedan uzorak Troctolite 76535 je kasnije pomogao da se odgonetnu tajne magnetnog polja na Mesecu

Šmit je takođe otkrio svetlonarandžaste perle vulkanskog stakla na površini Meseca, koje ne samo što su dokazale da je Mesec nekad bio vulkanski aktivan, već i da je ovde nekad bilo vode.

Odranije je poznato da je mesečeva prašina veliki problem

Od svih poteškoća koje su uključene kod ljudskog tela na Mesecu, glavni problem koji su Apolo astronauti isticali je bila prašina. Mesečeva prašina možda izgleda meka i paperjasta, ali je zapravo oštra i abrazivna. Kada astronauti udišu ono što je u biti staklo u prahu, to može imati velike posledice na zdravlje. Prah može da izazove poteškoće u plućima i da izazove razvoj bolesti silikosis, smrtonosno stanje koje obično ubija rudare. Lunarna prašina sadrži i dosta gvožđa, što može da dovede do hipertenzije.

Izveštaji o štetnosti mesečeve prašine nisu pokolebali Harisona Šmita. „Razmišljao sam 10 sekundi i digao sam ruku da volontiram“, rekao je Šmit 1999. godine.

Nijedan astronaut nije znao više o geologiji Meseca od Šmita: on je bio prvi i jedini profesionalni naučnik koji je hodao po Mesecu.

Dok se pripremao da ide na Mesec, završio je kurs letenja od 53 nedelje i 2.100 sati letenja i nikad nije mogao da nasluti da će se ispostaviti da je alergičan na mesečevu prašinu i kamenje koje je proučavao godinama.

SA SAJTA NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA PREPORUČUJEMO JOŠ I:

Pogledajte šta se dogodi kad lav ukrade GoPro kameru (VIDEO)

„Robin Hud“ u Madridu: Restoran koji hrani siromašne, a naplaćuje bogatima

Zanimljivosti iz sveta nauke: Oblak iz kojeg padaju kapljice tekile (FOTO+VIDEO)