Sa pojavom društvenih mreža sve je više pritiska da ljudi dobro izgledaju. Nema ničeg lošeg u tome, ali da li je fotografisanje sopstvenog izgleda danas postala glavna briga mladih i uzaludnih? Spadate li i vi u one kod kojih je digitalno autoportretisanje izmaklo kontroli?


Možete reći: pa kad se Vincent van Gog u ono vreme, za samo tri godine (1886-1889), drznuo da naslika čak 30 autoportreta, što vi ne biste iskoristili čari novih tehnologija i plasirali isto toliko? Godišnje, nedeljno, dnevno... jer na raspolaganju vam nisu samo četkice i platno, već svemoćni fotoaparati, pametni telefoni s kamerama, selfi štapovi, daljinski upravljači...


Ponekad selfi zaista predstavlja najjednostavniji način da se napravi snimak ukoliko niko drugi nije u blizini da to učini umesto vas. Ali, od 2002, kada se reč selfi odomaćila širom planete, autoportretisanje je, brzinom munje, postalo glavni onlajn pejzaž. I svakim danom se sve više uveravamo koliko je Narcisa među nama!


Psiholozi su već ovu pojavu ocenili kao mentalni poremećaj. Samopouzdanje, kažu i drugi stručnjaci, nije loša stvar, ali ako se pretera u selfisanju, ono neminovno stiče lošu reputaciju.


Kad se osoba probudi, uzme četkicu za zube, ide pod tuš i potom uzima 10-20 fotografija da izabere kou treba poslati u Instagram ili na Fejsbuk tog jutra, to svakako predstavlja problem.


Razlike između zdravog i nezdravog selfija postoje. Fotograf Žan Pigozi, recimo, u samofotografisanju ne vidi ništa loše. Kralj selfija, kako ga zovu u Americi, u to ime je čak, u organizaciji čuvenog časopisa ”Vanity Fair” upravo proslavio godišnjicu selfisanja i predstavio novu kolekciju fotografija u Njujorku.


”Sve je počelo 1973. sa Fej Danavej. Uvek sam mislio da je dobijanje autograma glupo jer možete slagati da vam je slavna ličnost zaista dala svoj potpis. Ali, sa selfijem ne možete da varate. Stvarno ste upoznali Fej ili Majkla Daglasa”, kaže Pigozi, ko je, kao 22-godišnjak na Harvardu, hteo da obezbedi neoboriv dokaz da je upoznao slavnu glumicu.


Sledili su selfiji sa Mikom Džegerom, Andijem Vorholom, Kendis Bergen, Monikom Levinski...


Fotograf ih je lepo unovčio objavljući nekoliko knjiga. Ali, nije svako Žan Pigozi.


Postavljanje previše selfija na društvene mreže nije samo povezano sa narcizmom, već može postati i zavisnost: pojedinci su čak pokušali da izvrše samoubistvo jer nisu bili u mogućnosti da praveći selfi dobiju pravog sebe! Na žalost, nekima je to i uspelo.


Dakle, koja je razlika između jednostavnog uzimanja selfija i selfi opsesije?


Iako nema čvrste odrednice koliko je previše, postavljanje sličica na nekoliko meseci veoma se razlikuje od prezentovanja novog selfija svakih nekoliko sati.


Zdrav selfi često uključuje druge ljude, životinje, obeležja i osoba koja pravi snimak nije u fokusu. Ali, šta raditi kad ljudi konstantno vole samo sebe? Žele da se dopadnu i drugima, a ironija je da polako ali sigurno počinju da se čine manje prikladnim i relevantnim čak i u okvirima sopstvene porodice. O razmišljanjima poslodavaca da ne govorimo – moguć je i otkaz, iako osoba koja objavljuje sebe u ogromnim količinama očajnički želi da se dopadne.


Ljudi, ipak, često zastupaju drugačiji pristup. Čitajući i srpske forume na ovu temu, ”Kurir” se uverio da intrigantne sličice, posebno osoba iz tzv. visokog društva, mame bez ijednog komentara da se to čini kako bi se podstakla potreba za pažnjom. Uostalom, i ozbiljni ljudi su, priznaju, bar jednom, zavirili u online kurseve o tome kako stvoriti zanimljivu fejsbuk osobu kroz samofotografisanje.


Kurir.rs