Jedan od najvećih ruskih pisaca, osnivač ruske moderne književnosti, čovek koji pomerio granice i postavio standarde, opet uspevši u nameri da sačuva ruski duh, tradiciju i narodni govor, Aleksandar Sergejevič Puškin, ubijen je u dvoboju pre više od 180. godina.

Nikada do kraja potvrđeno ili dokazano, ali je uvek u vazduhu lebdelo pitanje- kriju li Puškinove bajke ozbiljnu satiru "obučenu" u elegantnu metaforu? Da li su u stvari kritički osvrt na rusko društvo, vlast i vrednosti koje su tada vladale uobličene u "nevine" bajke inspirisane narodnim kazivanjima?

Čuveni Rus, poznat kao pesnik britkog pera i razvijene društvene svesti, ali okovan u lance cenzure i razmirice sa vlašću, ipak je našao način da glasno ismeje nepravdu i naopake vrednosti u ruskom društvu, a ne bude kažnjen za to.

Puškinov put kritikovanja vlasti bio je posut trnjem, i nije se jednom opekao o brzinu sopstvenog jezika i slobodu govora. Interesantno je da je Puškin radio u srcu vlade, bio je službenik Ministarstva spoljnih poslova Rusije, pa je samim tim kritikovanje države i rada vlade, bilo protumačeno kao još "bezobzirnije".

Zbog političkih epigrama i spisa sa revolucionarnom porukom car Aleksandar Puškina je 1821. proterao na jug Rusije (Kavkaz, Moldavija, Krim), a od teškog izgnanstva u Sibir spasilo ga je samo urgiranje uticajnih prijatelja. Srećom, ispostavilo se da je progon za Puškino stvaralaštvo bio blagoslov, u tom periodu nastao je i roman u stihu čiji sjaj s godinama ne bledi - "Evgenije Onjegin".

Novi car Rusije, Nikolaj I, dopustio je Puškinu da se vrati iz izgnanstva 1826. godine, verujući da je ovaj napustio revolucionarne ideje i pokušavajući da ga "veže" za dvor, ali i rešen da sam "proverava" i nadgleda Puškinovu književnost.

Prva Puškinova bajka "Bajka o caru Saltanu" ("Bajka o caru Saltanu, njegovom sinu glasovitom bojarskom princu Gvidonu Saltanoviču i prelepoj princezi labudici") nastala je 1831. godine, a u nizu prelepih stihova mnogi veruju da je "ugnježden" dokaz caru Nikolaju da se poeta zaista promenio.

Puškin je ispreo priču o tri sestre među kojima car odlučuje da najmlađu izabere za suprugu (jer je isticala rođenje deteta kao najvažnije), što izaziva zavist i ljubomoru kod dve starije. One potom kuju "pakleni" plan, dok je car odsutan, i uređuju da se carica sa novoređenčetom, princem Gvidonom, zatvori u bure i potopi u more.

Srećom, carica i mali Gvidon, završavaju živi na udaljenom ostrvu, a godinama kasnije princ odlazi u lov i spašava začaranu labudicu iz kandži ptice grabljivice. Labudica mu u znak zahvalnost stvara grad u kome se Gvidon dokazuje kao uspešan vladar, a potom se i sama pretvara u princezu i udaje za Gvidona. Na kraju se on ponovo spaja sa ocem- carom od koga je silom i na prevaru odvojen.

Mnogi su ovu predivnu bajku, punu magičnih preokreta i lepih prikaza, videli kao alegoriju na Puškinovo izgnanstvo i ponovno spajanje sa domovinom i bliskost sa carem Nikolajem. Takođe, neki tvrde da Puškin ovde pomalo ismeva i to što se u tadašnjem društvu najviše cenile plodne žene, spremne na veliki porod, dok su druge vrednosti bile nipodaštavane (podsetimo, car je za ženu izabrao sestru koja je želela decu).

"Bajka o ribaru i ribici" napisana je 1833. godine i donosi nam priču o vremešnom, siromašnom ribaru kome zlatna ribica u zamenu za slobodu nudi ispunjenje bilo koje želje.

Takva neočekivana prilika kod ribareve žene izaziva jaku pohlepu; ona prvo poželi palatu, pa plemićku titulu, potom čitavo carstvo, a na kraju htela je da postane vladarka mora. U tom trenutku ona je izgubila sve.

Poznavaoci ruske knjiženosti istakli su da je ribareva supruga u stvari satiričan prikaz carice Katarine Velike, koja je vodila dva rata sa Otomanskim carstvom u želji da stekne prevlast nad Crnim morem.

Veruje se da "Bajka o popu i njegovom pomoćniku Baldi" krije naopštriju političku poruku, tačnije "baca" ružno svetlo na tadašnje verske prilike, što zapravo i dokazuje to što je tek posthumno objavljena 1840. godine, iako je napisana čitavu deceniju pre. Čak i tada, karakter sveštenika zamenjen je trgovcem, kako bi se izbegla reakcija crkve, a bajku u pravoj verziji ugledala je svetlost dana tek u sovjetskim publikacijama.

Naime, Puškin je bio ateista, što je bilo i više nego neobično za to vreme, jer je carska Rusija bila ekstremno religiozna. On je u bajci ismejao lenjog popa koji pokušava da iskoristi jeftinu radnu snagu, a kada se povuku paralele - vidimo gotovo otvorenu kritiku sveštenstva (tada je svaki napad na crkveno lice bilo bogohuljenje) i eksploatacije radnika u društvu gde je kmetstvo i dalje bilo legalno.

Poslednja Puškinova bajka u stihu "Bajka o zlatom petliću" napisana je 1834. godine, a pretpostavlja se da nije bila ni na jedan način politički inspirisana.

Značaj velikog pesnika za očuvanje ruskih tradicionalnih bajki je nemerljiv, a njegov doprinos u vidu sjajne karakterizacije likova dao je "nacionalnom blagu" sasvim novu boju, što je na koncu daleko važnije od alegorijskih prikaza i skrivene kritike.

Puškinove bajke ne prestaju da iznenađuju lepotom, jednostavnošću, čarobnim idejama, neobičnim zapletima, a osvrti na probleme u ruskom društvu jesu samo razlog više zašto su ovi stihovi večni, genijalni i štivo koje nudi daleko više od obične zabave.

Kurir.rs/Dnevno/S. Pavlović

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Stogodišnjica Oktobarske revolucije i teorije zavere!