Pismo koje je se širi društvenim mrežama podelilo je javnost.

I dok jedni smatraju da je sve što se u njemu navodi slika i prilika naše stvarnosti, drugi pišu da je ovakav stav previše pesimističan i da to nije odraz onoga sa čime se mladi sreću u Srbiji.

Mi vam prenosimo pismo u celosti a vama ostavljamo da procenite koliko u njemu ima istine.

"Sećam se u vrtiću još kad sam bila, kada smo među prvim pesmama koje smo učili, bila je i ta za domovinu. I svaka druga pesma bila je vezana za domovinu. Koliko je lepa, koliko je lepa.

Koliko treba da je volimo, koliko treba da je zadržimo. Koliko se trebamo ponositi njom…

Sa učiteljicom u školi smo učili šta znači domovina. Koja je naša domovina. Ko su naši borci. Šta su učinili da mi danas živimo srećno.

I još od malih nogu, deci se govori o svojoj domovini. Kako je ona jedina i jedinstvena. I da nijedna druga neće moći da je zameni. I sve je lepo kada si dete. Kako godine idu napred, ljubav prema domovini ostaje ista, ali želja da je ostavimo je mnogo velika.

I evo danas imam 30 godina. Da, volim ja svoju domovinu, svoju Srbiju, Beograd je moj dom, gde sam rođena, odrastala, obrazovala se, završila fakultet, izgrađena kao osoba, ali da, ubrzo ću reći jedno veliko zbogom. I ne zato što želim, već zato što moram.

Nigde nije kao kod kuće, ali nažalost nemaš ništa kod kuće. Kao što sam rekla, imam punih 30 godina. Diplomirala sam na Pedagoškom fakultetu, ali nažalost nikada nisam našla posao prema onome što sam učila. Radila sam sve drugo, samo nisam bila učiteljica. I kao konobaria, i u konfekciji, u knjižari, tako i u
butiku, sada radim u marketu.

Dobijam platu od 20.000 dinara. I skoro svakog meseca imam minus jer se radi sa proizvodima koji imaju rok trajanja, pa ako prođe krajnji rok prodavci su krivi što se ne prodaje. I tako se priča nastavlja.

Imam dečka sa kojim sam u vezi 12 godina. Ima 32 godine, sa završenom školom i radi u auto perionici. Živi sa svojima u istom stanu i sa svojim bratom koji ima plus svoju porodicu Svakodnevno odgovaramo na pitanja šta čekamo, zašto se ne uzmemo.

Nije li jasno? Zar ne želimo? Zar ne želimo širiti porodicu? Ali, eto, mi volimo svoju domovinu, to je važno. I da, možda ne zvučim kao što bi trebalo, ali kao i većina Srba što traže sredstva za život za sebe i svoje porodice, i mi smo podneli dokumentaciju za bugarski pasoš i da, stigli su. Najgore mi je bilo kad sam morala da idem tamo i kažem da ja nisam Srpkinja, da sam Bugarka! Nešto mi je steglo srce.

Znam da moja deca neće živeti kao moj život. Sećam se kad sam išla na fakultet. Moja majka i otac su ostali bez posla. Otac je radio sve što je našao, samo da bih ja učila. Da mogu jednog dana imati siguran posao. Siguran posao?

Volim domovinu. Volim svoj rodni grad. Ali ovog puta ću reći
zbogom!

Kurir.rs/Bašta Balkana

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

U Švajcarskoj frizer lovarniji nego direktor u Srbiji!