JEDNA STVAR JE KOD NJIH NEZAMISLIVA A KOD NAS JE SVAKODNEVICA: Srpkinja prvi put posle 25 godina izašla iz SRBIJE i pravo u državu GDE JE SVE DRUGAČIJE! Doživela ŠOK! (KURIR TV)

I stvarno je sve tako... Znam, bila sam.

Prvo što sam primetila jeste da svi polako, tiho pričaju i da su uvek nasmejani. Nisam mogla da verujem da sam uspela da sa ljudima, dok sam čekala na aerodromu da dođu po mene, uspostavim kontakt očima, da mi se osmehnu, priđu i pitaju da li mi treba neka pomoć. Verovatno sam im izgledala izbezumljeno, pa 25 godina nisam napustila Srbiju. Veoma su ljubazni i nimalo hladni, pustite te priče.

Druga stvar koja mi je privukla pažnju jeste da oni ne znaju šta je stres. Za njih je to misaona imenica, ali stvarno. Ne znaju šta to znači. A zašto bi i znali kada, i ako ostanu bez posla, a i to se može desiti, oni primaju platu od države, sasvim dovoljno da žive normalnim životom. Kako su mi rekli, znaju da neće ostati na ulici. Kod njih nema skitnica i svaki građanin im je važan. A njima je važna država, kao što su oni važni državi.

Jedna od neverovatnih priča koje sam čula bila je to da su imali referendum da li da im se smanji porez. Zamislite situaciju da vam država da predlog da smanji porez, a onda građani, sa njihovim nivoom svesti, kažu NE jer zašto bi se smanjivalo kad u sistemu u kojem jesu žive odlično. Besplatno im je školstvo i niko ne plaća fakultet, jedino ako ne želite da plaćate privatnim fakultetima i srednjim školama, ima i ta varijanta.

Mrze laž, ne vole da ih neko masla, vara, i besprekorno se veruje svima, pa tako ako vas neko prijavi da ste prošli na crveno, da ste ga uznemiravali tokom saobraćaja jer ste seli na sirenu i pošalje samo vaš broj tablice - dobijate kaznu, garant - koju ćete papreno platiti. Veruje im se, jer oni ne lažu. Ako kažete da ste bolesni i ne možete na posao, dan-dva, niko vas ne proverava, veruje im se, zašto i ne bi, tamo se ne laže... Možda je malo nama Balkancima ovo i najteže da prihvatimo. Kod nas lažnih bolovanja koliko hoćete...

Oni veruju svojim komšijama, pa zar bi drugačije ostavljali ispred zgrade bebu u kolicima kako bi spavala bolje, dok vi radite nešto po kući. Neverovatno, kad sam videla šta je mama uradila, sela sam u parkić i čuvala tuđu bebu, zavirivala u kolica. Bila sam sumnjiva, dobro nisu pozvali policiju i završila u zatvoru. Kad sam im objasnila zašto prilazim kolicima, shvatili su me, a onda objasnili da oni čak i ne zaključavaju stanove ako odu nabrzinu do prodavnice, skoknu do komšije... Ma policajca nisam videla ni na televiziji, a ne na uluci.

Jedna od turističkih ruta trebalo bi da bude nas Balkanaca i obilazak njihove deponije. Na njihovoj deponiji možemo da rasprostremo ćebe i napravimo piknik. kakva je to deponija kad ne smrdi ništa i kad je sve na svom mestu i nigde ne možere da vidite papirić. Danci sami nose svoje đubre na deponiju, razvrstavaju ga, a kad sve završe, počiste za sobom. A onda mi je jedan Danac rekao da on brine o svojoj državi i svom gradu jer i ona brine o njemu. Njegova svet se ne završava samo na njemu, on razmišlja o svom pokoljenju i trudi se da mu ostavi zdravu i čistu sredinu. Zato i razvrstava otpad, da ne zagađuje životnu sredinu.

Oni žive zdravo, rade na sebi, trče, voze bicikl, druže se porodično, šetaju... nemaju vremena za žurke i izlaske. Reći ćete dosadno, možda i jeste ali je blagodatno. Jedan dan mi je trebalo da mi se mozak resetuje, odmori... Lako je na dobro se privići.

Neće vam se svideti ako želite da visite po kafićima, ja nisam našla nijeda u šest posle podene da je pun. Bar ne u ovom gradiću u kojem sa ja bila... Kopenhagen je možda malo drugačija priča. U drugim gradovima, sve je zatvoreni u 17.30, i ako želite da se sa nekim sretnete, odete na trčanje, jer to je zdravo.

Teško jeste otići i živeti u stranoj državi, naučiti jezik, promeniti neke navike, ali ako znate da će vaš trud biti cenjen, vrednovan i plaćen, a ne morate da radite 18 sati, onda se vredi malo pomučiti i odbaciti naše loše navike.

Kurir.rs/Foto Kurir