Sujeverje ili praznoverje je verovanje koje nije u skladu s hrišćanstvom, a srpski narod verovao je u Boga, ali je verovao i u ono što nije po Božjem zakonu. Verovalo se u dobar ili loš znak, predosećanja, gatanja i vradžbine, kako bi se „spoznala budućnost“ ili „zaštitilo“ od nevolja i opasnosti. Jednostavno, to su bili „zakoni prirode“ nasleđeni iz prošlosti.

screenshot-21.jpg
Printscreen 

"Nije dobro ni kada mnogo blagosiljaju, a kamoli koga kunu“, kaže narodna poslovica. U narodu se smatra da je najteža kletva koju izgovori kum, pa majčina i očeva kletva. Kada neko učini neki zločin ili krađu, pa ne može da se otkrije krivac, bacala se anatema, odnosno prokletstvo na krivca. Što je kraj suroviji i siromašniji, narod je manje prosvećen, te su i kletve surovije. Narod veruje da će krivca kletva sigurno pre ili kasnije stići, njega ili nekoga iz njegova potomstva. Za kletvu se kaže da važi do devetog kolena, a gresi se ispaštaju zbog prestupa starijih generacija.

Kletve kod Srba imaju dugu tradiciju. Car Lazar je za one koji nisu došli na boj na Kosovo izrekao:
„Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i koljena,
a ne doš’o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni djevojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni pšenica b’jela!
Rđom kap’o dok mu je koljena!”

Kletva ili proklinjanje nije odobreno od strane crkve, jer ono izlazi iz duše koja je puna gnjeva i mržnje.

Kurir.rs/SlobodnaHercegovina/Velibor Šipovac