VIDEO SAM KAKO ODVOZE MOJE TELO: Ispovesti ljudi koji su doživeli KLINIČKU SMRT i opisali kakav je osećaj UMIRATI

Smrt je nešto svima zajedničko, istovremeno mistično i banalno, ali i ono što je ljude oduvek istovremeno fasciniralo i plašilo. Kakav je osećaj biti mrtav je nešto što se teško može znati, jer dok religiozni govore o svojoj viziji života nakon smrti, skeptični odmahuju rukom.

Priča 41-godišnjeg Emanuela Fransisa Bočvaja, hronično obolelog od anemije srpastihćelija:

"Čim sam upao u arest, imao sam osećaj da ležim na svom telu, tako da sam se mogao videti. Mogao sam videti sestre i ljude oko sebe. I moja mama je bila tu. Moje detinjstvo je bilo najbolje koje čovek može poželeti, nikad se nisam osećao drugačije zbog svoje bolesti. Jednog dana mi je pozlilo nakon plivanja, naprosto sam prestao da dišem. Sećam se da sam leteo iznad svog tela i čak sam pratio svoje telo iz ptičije perspektive kad su me vodili na intezivnu negu."

Šarlot Fanteli, vlasnica je produkcijske kuće, supruga i majka, a srce joj je stalo u dva navrata pa je bila klinički mrtva pre nego što su uspeli da je ožive, a kaže kako je sve vreme bila svesna svega:

"Sećam se da mi je lek koji su mi dali udario u grudii sve čega se sećam je bip bip bip zvuk koji se pretvorio u dugi biiiiiiiiiiiiipp i gledanja preko svog ramena. Samo gledanja u aparat na kojem se sve menjalo brzo, kako izbacuje apsolutno ravnu liniju.

Četiri godine pre toga sam putovala, snimala filmove i ostvarivala karijeru o kojoj sam oduvek maštala sve dok se jedne subote nisam probudila i vrlo brzo shvatila da nešto sa mnom ozbiljno nije u redu. Kad su mi izmerili puls, on je bio 186 u mirovanju. Dve godine sam proživela na način da u svakom trenutku nisam znala da li ću živeti ili umreti. Sećam se jednog perioda koji je trajalo dve nedelje, kada smo bili uvereni da ću umreti.

Hitno su me odveli u bolnicu, a lekar koji me je primio rekao mi je da će mi dati neki lek i da će me boleti "kao đavo". Nakon toga je srce prestalo da mi radi , a ja sam sve posmatrala. Najveći strah mi je bio da će moj mali dečak morati da odrasta bez mame. Napisala sam mu i pismo kad sam mislila da za mene nema spasa.

Priča Pola Skejtsa koji je u kliničkoj smrti završio nakon pokušaja samoubistva i tek nakon takvog iskustva naučio da živi:

"Ležao sam na podu u potpunoj agoniji. Ono što sada znam je da sam se onesvestio i nastupila je jeziva tišina. Ono što znam od svojih roditelja je da sam bio vrlo srećno dete i sve se to promenilo onog dana kad je počelo zlostavljanje. Dete u meni je time bilo ukradeno i umrlo je. Zlostavljan sam od svoje osme godine, što je puno vremena proživljenog u mukama. Sećam se dana kad sam pomislio "to je to, ne želim više da živim".

Sećam se buđenja u bolničkoj postelji i čoveka koji je bio nedaleko od mene. Imao je rak i bilo je prekasno za njega. Rekao mi je "ne odbacuj priliku". Ostalo mi je to u glavi. Nakon svega što sam prošao, sada želim da živim, ne želim da sedim u rupi. Na kraju, šta mogu da izgubim? Ništa. Život mi je sada potpuno drugačiji jer to što sam živ sada smatram privilegijom. Ljudi većinom ne žele da umru, već samo žele da im prođe bol.

"Nisam imao pojma, to je bila samo mračna praznina. Nikakvih misli, nikakve svesti, ničega. Oba puta jednostavno nisam bio tamo. Sve je bilo crno. Opisao bih to kao dremanje. Kratko spavanje bez snova i potom buđenje kao da sam spavao dugo, a u stvarnosti je to bilo tek 15-ak minuta.

Jedini razlog zbog kojeg to znam je taj što su me lekari obavestili o tome. Da mi nisu rekli, ne bih ni znao da sam umro. Sve što želim u životu je da se dobro zabavljam i učinim drugima život bolji najviše što mogu. Nakon smrti, jedino što će biti bitno o meni je uticaj koji sam imao na živote ljudi koji su još živi. Nadam se da će moj uticaj biti pozitivan."

Kurir.rs/Express.hr/Foto:Profimedia