ANA JE STOPIRALA OD ZAGREBA DO BORA BORE: Prestala je da se šminka, jela ZMIJE I TARANTULE, a onda pronašla LJUBAV svog života! Samo se ovoga PLAŠILA (FOTO)

Avantura Zagrepčanke Ane Bakran počela je 2013. godine kad je iz Zagrebaautostopom krenula do malog ostrva usred Pacifika - Bora Bore.

- Tek nakon godinu i po dana nakon prvog putovanja saznala sam da pokušavam da uhvatim brod do Bora Bore s pogrešne strane okeana. Mornari na koje sam naišla rekli su mi da brodovi za Francusku Polineziju kreću sa strane Južne Amerike zbog povoljnih struja i vetrova, ali ja to nisam znala jer nisam imala iskustva sa plovidbom, niti bilo kakvog pojma o jedrenju. Moje drugo putovanje i dolazak do Francuske Polinezije s prave strane, na neki način bilo je “ispravljanje krive Drine” prvog putovanja - smeje se Ana.

Nakon što je proputovala skoro ceo svet, putovala s raznim ljudima u automobilima, kombijima, brodovima, pa čak i jednim helikopterom, družila se sa suputnicima, probala egzotična jela i prošla kroz neverovatne situacije, prestala da se šminka i postala veganka, na markiskim ostrvima je upoznala i ljubav svog života - verenika Tangija, potomka kanibala.

Treće putovanje, ono "životno", kako ga naziva, donelo joj je mir. Pored čoveka koga je nenadano zavolela odlučila je "da baci sidro" i skrasi se na njegovom rodnom ostrvu Nuku Hiva i izgradi život u kulturi i okruženju koje je potpuno drugačije od njenog.

- Za razliku od prva dva putovanja, na ovom ne menjam gradove i države kad mi dosade ljudi, okruženje ili neobična pravila, već se borim s tim i pronalazim rešenja kako najbolje znam i umem - govori Ana.

Iako je na skoro svim fotografijama nasmejana, na putovanjima joj nije uvek bilo lako.

- Na svom putu sam htela da ispunim svoja čula novim doživljajima i iskustvima sveta, od mirisa, ukusa, zvuka do vizuelnih lepota. Htela sam da vidim na koji način žive drugi ljudi i podelim jedan deo svog života s njima, što mi je moj način putovanja autostopom i spavanja kod lokalnih porodica i omogućio - kaže.

Zanimalo ju je kako bi njen život izgledao da je rođena u nekoj drugoj državi. Sve se to, kaže, na kraju i ostvarilo, ali je došlo u paketu s nekim unutrašnjim promenama koje nije očekivala i protiv kojih se u početku i borila.

- Početak mog putovanja nije bio duhovan. Možda malo banalno zvuči, ali ja sam jednostavno htela da vidim svet i naravno, dođem do Bora Bore autostopom. Nervirale su me priče ljudi koji su krenuli da putuju da bi pronašli sebe i nisam htela da postanem jedna od od "tih". U to vreme sam imala 31 godinu i mislila da se dobro razumem. Nakon par godina provedenih s rancem na leđima, mogu reći da je i mene putovanje neočekivano okrenulo naopačke, ali na onaj dobar način - kaže Ana.

U fazi samoće dok je putovala, uspela je da "se sredi" i shvati šta joj je bitno. Sredila je i odnos sa svetom i ucrtala "dobar smer u kojem vozi i danas".

Nije bilo momenta, priseća se Ana, koji bi je naterao da napravi dramatičan rez i ode na tako daleko putovanje. To nije bio hir.

- Bila je to moja dugogodišnja želja još od mojih dvadesetih, ali tek sam se u 31. godini osećala psihički, fizički i finansijski spremnom za takav put. Te se godine sve poklopilo za odlazak i nije mi bilo teško da prepoznam priliku. Pre puta sam pet godina vodila stabilnu kompaniju za digitalni marketing i prodaju prava na digitalne fotografije. Međutim, posao je postao upitan kada je moj međunarodni klijent odlučio da se povuče sa hrvatskog tržišta. Takav razvoj situacije nije mi previše teško pao jer sam dugo osećala da mi je potrebna promena. Prilika se i ranije nazirala, ali nisam bila spremna da ostavim isplativ posao - kaže Ana.

Njena porodica je svako putovanje doživela na drugačiji način.

- Od svega, mislim da im je najteže palo moje treće putovanje i preseljenje na malo ostrvo usred južnog Pacifika zbog velike udaljenosti. Uveravala sam mamu da to "nije tako daleko kao što se čini", a ona me pitala "jesam li mogla da se preselim na neko udaljenije ostrvo na svetu". Na to pitanje nisam imala odgovor - sme se Ana i dodaje da se sada trude da prihvate njen životni put iako je možda malo drugačiji.

Ranije je stopirala sa nekim, a onda je oslučila da putuje sama.

- Stopirala sam mnoge brodove, ali najbolje iskustvo je bilo sedmomesečno putovanje na brodu s kapetanom Rikom i njegovim prijateljima od Malezije do Australije. Tog dela putovanja sam se najviše bojala jer nisam imala apsolutno nikakvog iskustva sa plovidbom i bilo me je strah manje-više svega, a na kraju je ta plovidba ispala najbolja ikad! Bilo je i onih loših, kada sam stopirala narkomana preko Pacifika, onu kad sam izbačena s broda na malom ostrvu sa još jednom stoperskom saputnicom, jer ni jedna od nas nije bila zainteresovana za romantičnu vezu sa skiperom, ili možda onu kad sam stopirala dedu s brodom na kojem nisu radila ni svetla, ni VHF radio-veza ni navigacija - priseća se avanturistkinja.

Iako je dosta plovila, to joj nije omiljena aktivnost jer često vodi borbu s morskom bolešću.

- Međutim, kad želiš da stopiraš do malog ostrva usred Pacifika, brodovi su najčešći izbor. Bez obzira na to, u Australiji sam uspela da stopiram helikopter - otkriva svestrana Ana. Prijatelji su je sve vreme pratili na Fejsbuku i Instagramu.

U svojim putovanjima isprobala je svašta - od kuvanog psa, do zmija, morskih zvezda, crva, buba i tarantula.

- Prvih godinu i po dana putovanja jela sam sve što i lokalci. Nisam gadljive prirode pa mi je to bilo zanimljivo. Hrani nikad nisam davala neko drugo značenje osim punjenja želuca, zabave i uzbuđenja zbog isprobavanja novih stvari. Tek kasnije sam igrom slučaja naučila da postoji drugačiji način i poslednjih pet godina sam vegan - govori Ana i dodaje da joj je to u život unelo pozitivne promene.

Prestala je da se šminka, mnogo pre nego što je postala veganka. Ta odluka pak ima veze s Iranom koji joj je pomogao u toj odluci, nakon što je videla mnoge djevojke u hidžabu s flasterima na licu koje se vrlo mlade podvrgavaju operacijama da bi bile lepe.

- Ne šminkam se već šest godina, a ni verenik me nikada nije video našminkanu. To mora da je ljubav - smeje se Zagrepčanka.

Verenika Tangije upoznala je u vreme pisanja knjige, na drugom putovanju.

- Planinarila sam sedam sati preko planine, dva puta se izgubila, ostala bez vode i iščašila zglob i onda sam konačno došepala do malog zabačenog sela na drugoj strani ostrva Nuku Hiva u kojem živi svega desetak ljudi. Svi su potomci zadnjeg kralja i kraljice Markiskih ostrva - Temoana i Vaekehu Moanatini. Samo što za razliku od većine evropskih potomaka kraljeva, ovi žive neuporedivo skromnije i u skladu s prirodom, ali na neverovatno lepom imanju. Tamo sam upoznala Tangija. Zanimljivo je da on u to vreme govorio svega par reči engleskog, a ja sam znala samo osnove markižanskog jezika i ništa francuskog - govori Ana.

Na putovanjima ju je najviše bilo strah da ne pogine u saobraćajnoj nesreći.

- Najviše me bilo strah da me ne udari auto jer sam mnogo vremena provodila na ulici. Saobraćajne nesreće su najčešći razlog stradanja stopera, a ne silovanja i ubistva, kako se pogrešno pretpostavlja, govori Ana.

Bilo je neprijatnih situacija, ali mnogo manje nego što je očekivala.

- Ipak, nije mi bilo svejedno kad čovek u Maleziji nije hteo da me pusti da izađem iz automobila, kad sam 34 dana plovila preko Pacifika s narkomanom, ili kad sam za dlaku izbegla saobraćajnu nesreću u Iranu - priseća se.

Plan puta:

1. putovanje: Autostopom od Zagreba do Bora Bore prošla je 25 država za četiri godine. Boravak u svakoj državi je zavisio od vize i pravila te države, tako da je, na primer, kroz Turkmenistan morala da prođe za pet dana, što je bilo najkraće, a u drugima zemljama boravila je po 3, 6 ili 11 mjseci (u Turskoj, Maleziji i Australiji).

Kurir.rs/24sata.hr/Foto:Printscreen/Facebook

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: