ŠTA LJUDI GOVORE PRED SMRT I ŠTA TO ZNAČI? Neke stvari deluju nepovezano, ali se iza njih kriju VAŽNE PORUKE!

Šta tačno - i zašto - govore ljudi pred svoju smrt. Šta po tom pitanju kaže biologija, antropologija i lingvistika. Da li su famozne "poslednje reči" nešto što se može nagovestiti. Time se u svojoj knjizi bavi i Lisa Smart koja je o tome, iz perspektive lingvistike, napisala knjigu "Words on the Threshold".

"Ima toliko toga u tuzi", rekao bi.

"Spustite me odavde, rekao bi drugi put", a halucinirao je i anđele i tvrdio da je soba koja je bila potpuno prazna, prepuna ljudi. On je jedan od 181 ljudi čije je rečenice prd smrt Smart zapisala, pokušavajući da pronađe neku matricu, neku zajedničku stvar.

Njeno delo je antropološka studija o tome što nam prolazi kroz glavu kada smo svesni da je kraj blizu. Ideja je da se prouči "psihičko stanje tačno pre smrti".

Time se bavio i antropolog Artur Mekdonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija naspram njihovih okupacija (političari, filozofi, pesnici...) i zaključio da "ljudi bliski vojnim zanimanjima" imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i edukatori pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su "škrti" na rečima.

Nemački učenjak Karl Gutke u svojoj knjizi "Last Words" kaže da je Mekdonald pokušao da kvantifikuje rezultate.

O komunikaciji pre smrti knjige su napisale i medicinske sestre Megi Kalnan i Patriša Keli, i to 1992.

"Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu čuti. Sluh je poslednje čulo koje se gasi", piše u njihovoj knjizi.

Posljednje reči Džordža Buša Sr. bile su "volim i ja tebe", kao odgovor na rečenicu "volim te" koju mu je rekao sin, Džordž Buš Jr.

U članku iz septembra u nemačkom magazinu Der Spiegel lekari otkrivaju koliko ljudi u trenutcima smrti mahnito psuje, ili zove imena supružnika i dece.

Većina muškaraca u nekom trenutku doziva majku. Delirijum, zbog lekova ili temperature, je priča sama za sebe. Najčešće se spominje "mutnost" ili "osećaj kao da lebdimo". Mnogo znamo, o počecima govora od utrobe nadalje, ali sam je kraj i dalje obavijen tajnom. Upravo je zato Lisa Smart započela saradnju sa psihijatrom Rejmondom Modijem Jr. koji se bavi iskustvima sa same "ivice smrti", pa je 1975. napisao hit-knjigu "Life After Life".

Zajedno su napravili i sajt koji se bavi životom, smrću, svesnošću i lingvistikom. Uvek kao primer Smart tu navodi svog oca, koji je koristio fraze koje nama nisu imale smisla (ali njemu jesu). "Moram da idem dole, moram da se odvojim", kao da mu telo lebdi između nečega. Onda je bilo i mnogo ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!) koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu. Ponavljao je Feliks i brojeve, pokrete, dok su neki drugi umirući, piše Smart pričali metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nešto treće... Metafore o odlasku primetile su i kalan i Keli i zabeležile u svojoj knjizi.

"Kao da znaju da im je vreme da umru", kažu. Prisećaju se kako je jedan pacijent ponavljao "kad bih samo mogao da pronađem kartu, samo kad bih mogao da pronađem kartu, bio bih kod kuće". Razumevanje lingvističkih matrica i razloga zašto se komunicira kako se komunicira pre umiranja moglo bi u velikoj meri da olakša razumevanje smrti, ali i šta oni koji umiru žele da nam kažu.

Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom tehnologije danas se živi dugo i umire polako, u institucijama. Zbog toga je komunikacija jako važna. Iako je knjiga Smartove "obojena" željom da se pogleda u život posle života ona je i dalje jedna od retkih pisanih ostvarenja na jednu vrlo zanimljivu, a zanemarenu temu.

Kurir.rs/Express.hr/Foto: Profimedia